Bora Stanković, jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka, rođen je 31. marta 1876. godine u Vranju, a preminuo je u 51. godini u Beograd. Njegovo ime ostalo je upisano u istoriji književnosti kao simbol duboke psihološke proze, ali i kao glas jednog sveta koji je nestajao – sveta starog, orijentalnog Vranja.
O njemu i njegovom delu pisali su mnogi, među kojima i Jovan Dučić, koji je prepoznao njegovu posebnost i umetničku snagu. Književna kritika gotovo jednoglasno smatra da je Stanković bio pionir modernog srpskog romana, ali i jedan od prvih autora koji su se usudili da u središte svojih dela postave ženski unutrašnji svet – pun čežnje, bola i potisnutih strasti.
Vranje kao pozornica sudbine
U vreme pre oslobođenja od Turaka, Vranje je bilo složena, orijentalna sredina u kojoj su se mešali narodi, vere i društveni slojevi. Društvo je bilo strogo hijerarhijski uređeno.
Na vrhu su se nalazili age i begovi – predstavnici turske vlasti i nosioci feudalnog sistema, kao i čorbadžije, domaći bogataši. Ispod njih su bili sitni trgovci, zanatlije, posluge, prosjaci, slobodni seljaci i čivčije koji su radili na imanjima imućnih.
Nakon oslobođenja od Turaka, taj poredak se ruši – nestaje moć čorbadžija, a sa njom i čitav jedan način života. Upravo taj prelaz iz starog u novo vreme postaje ključna tema Stankovićevog stvaralaštva.
On ne piše o velikim istorijskim događajima, već o „malim ljudima“, o onima koji su ostali zaboravljeni na margini društva. U tom svetu, naročito mesto zauzima žena – tiha, potčinjena, osuđena da voli, trpi i ćuti.
Detinjstvo proveo sa bakom
Borislav Stanković poticao je iz porodice koja je nekada pripadala čorbadžijskom sloju, ali je u vreme njegovog odrastanja doživela materijalni pad. Njegovo detinjstvo obeležili su gubici koji su ga zauvek oblikovali.
Oca, obućara Stojana, izgubio je u petoj godini, a majku Vasku, ćerku bogatog trgovca Riste Grka, u sedmoj. Imao je i brata Timotija koji je preminuo kao dete. Ostao je sam, prepušten brizi bake Zlate.
Baka ga je izdržavala šivenjem tuđih košulja, jedva sastavljajući kraj s krajem. Bora je odrastao prerano – umesto igre, radio je, pomagao i učio da se snalazi. Nizao je vence luka, obavljao sitne poslove i učio kako da preživi.
Ćutao je dok su ga ponižavali. Povlačio se u sebe i utehu nalazio u samoći. Njegov karakter – tih, zatvoren i duboko emotivan – formiran je upravo u tim godinama.
Baka Zlata često mu je pričala o nekadašnjoj slavi i bogatstvu vranjskih čorbadžija. Kroz te priče, Bora je zavoleo jedno Vranje koje više nije postojalo.
Ta nostalgija postala je temelj njegovog stvaralaštva. Pisao je o svetu koji nestaje, o ljudima koji ne mogu da se prilagode novom vremenu i o sudbinama koje su unapred određene društvenim pravilima.
Osnovnu školu završio je u Vranju, gimnaziju u Nišu, a potom upisao Pravni fakultet u Beogradu. Međutim, ni tada ga život nije poštedeo bola – upravo u vreme studija, 1896. godine, umrla mu je baka Zlata.
Bez ikakve podrške, suočen sa siromaštvom, bio je primoran da proda porodičnu kuću za 1.386 dinara. Ta kuća danas predstavlja Muzej Bore Stankovića i nalazi se u Baba Zlatinoj ulici, nazvanoj upravo po ženi koja ga je odgajila.
Da bi preživeo, pisao je molbe urednicima i knjižarima, pokušavajući da zaradi od svog talenta. To je bio težak i neizvestan put, ali ga nije napuštao.
Ljubav sa Angelinom sa kojom je dobio tri ćerke
Nakon diplomiranja 1901. godine, oženio se Angelinom Milutinović, uglednom Beograđankom, sa kojom je dobio tri ćerke. U tom periodu počinje da stiče književno priznanje.
Kada je imao 28 godina, slavni pisac se oženio na jedan boemski, romantičan način, sasvim slučajno, mada je on kao sujeveran čovek duboko verovao da je ta slučajnost bila njegova sudbina.
Svoju ženu ugledao je prvi put na jednoj fotografiji u nekom fotografskom izlogu na Terazijama. Bila je odevena u „masku“ mornarskog odela za maskenbal koji se tih dana pripremao u Beogradu. Mada je u to vreme bio na vrhuncu svoje književne slave, Bora je tih dana bio neobično mrzovoljan. Izbegavao je društvo. Međutim kada je tog dana spazio lik mladog „mornara“, zainteresovao se za nepoznatu devojku, rekao je to svojim najbližim drugovima, ali na tome bi i ostalo da ga istog dana, uveče, baš ti drugovi nisu pozvali na pomenuti maskenbal.
Posle dužeg opiranja on je najzad pristao, ali pod uslovom „Samo da nagvirnemo, pa odmah posle da idemo u Skadarliju na vino“. Prva osoba koja je srela na ulazu Boru i njegovo društvo bila je devojka „mornar“. Ista onakva „kao da je izašla sad iz fotografije“, kako je to posle Bora govorio. Videvši je, zbunili su se svi, a najviše sujeverni Bora.
On je skoro hteo da pobegne, toliko se zbunio i nije znao šta treba da radi. Devojka je, izgleda, to primetila, osmehnula se blago prema njemu, ponudila mu da ga odvede do garderobe, i on se pribrao i krenuo za njom, kao omađijan. Posle toga, cele večeri nije se odvajao od nje, i tako sve do smrti je ostao pokraj nje!
Samo nekoliko nedelja posle te večeri, ona mu je postala žena sa kojom će posle izroditi decu i provesti ceo svoj vek. Bora se često prvo njoj obraćao za sud, kada bi nešto novo napisao. Gospa Angelina čuvala je do smrti, kao najveću amajliju, poslednju nedopušenu Borinu cigaretu, što govori o večnoj zaljubljenosti u svog muža.
Njegov zadnji čas sačekao ga je u trošnoj kući na Dorćolu, umro je okružen svojim najmilijima, u poslednjim minutima ovozemaljskog života kraj njega su bile ćerke i supruga.
Poslednji dan, jednog od najplodnijih pisaca na ovim prostorima, na svom početku nije nagoveštavao šta će desiti.
Bio je petak. Veče. Bora je stigao pred zgradu Narodnog pozorišta u Beogradu. Pripremalo se izvođenje "Tašane". Nije ušao u zgradu. Pozlilo mu je i odmah je pozorišnim fijakerom prebačen u kuću koja je bila na obližnjem Dorćolu.
Pred ponoć je umro. Sahranjen je, kako je zabeležila istorija, 23. oktobra, u nedelju "bez muzike i pevačkog društva, bez učenika i profesora". U martu iste godine penzionisan je državnim ukazom. Zvanični podaci govore da je pisac preminuo od uremije.
Godine 1904. odlazi u Pariz kako bi proširio svoje vidike. Iako je boravak trajao samo godinu dana, imao je značajan uticaj na njegovo razumevanje književnosti.
Po povratku radi različite poslove – od carinika i poreskog službenika do činovnika u Ministarstvu prosvete. Njegov život bio je daleko od glamuroznog – stalna borba između umetnosti i egzistencije.
Ratne godine i moralna osuda
Tokom Prvog svetskog rata, Stanković prolazi kroz niz teških iskustava – napušta Beograd, ostavlja porodicu u Kraljevu i odlazi u Niš, potom u Crnu Goru, gde biva zarobljen.
Interniran je u Derventu, a po povratku u Beograd 1916. godine počinje da piše o životu pod okupacijom.
Na poziv hrvatskog književnika Milan Ogrizović, pristaje da sarađuje sa „Beogradskim novinama“. Upravo ta saradnja donela mu je veliku moralnu osudu.
Pisao je otvoreno o ponašanju svojih sugrađana tokom okupacije, ne štedeći nikoga. Mnogi mu to nikada nisu oprostili.
Njegovo delo „Pod okupacijom“ kasnije je ekranizovano, ali je ostalo specifično u odnosu na ostatak njegovog opusa – više dokumentarno nego poetsko.
Najvažnija dela:
Roman Nečista krv iz 1910. godine njegovo je najznačajnije delo. Kroz lik Sofke prikazuje tragediju žene zarobljene između strasti i društvenih ograničenja.
Drama Koštana (1902) donosi priču o lepoti, mladosti i neuhvatljivoj sreći, dok Tašana prikazuje unutrašnji lom žene koja pokušava da se oslobodi patrijarhalnih okova.
Roman Gazda Mladen govori o čoveku koji žrtvuje sopstveni život zarad dužnosti, dok zbirka Božji ljudi osvetljava sudbine marginalizovanih.
Jovan Dučić o Borinom shvatanju ženskog načela
Ovakav evangelist ljubavi za ženu, Bora Stanković je uspeo da već prvim pričama omađija svoju generaciju, i da zatim to isto osećanje prenese i na one koji su došli i puno posle nje. I bio je uvek nenadmašen, i istinski obožavan.
- Stanković je zadivio naše ljude kao prvi koji je u našoj prozi progovorio srcem i o srcu. U našu dotle tako studenu priču, on je uneo vatre i krvi, mladosti i iluzije, duboke tuge i nerasudnog očajanja. On je prvi pokazao u našoj istoriji o malom čoveku kolika je mogućnost naše rase za ljubav i za nerede srca, za duševne komplikovane slučajeve, za ljubavnu kontemplaciju, za zlikovačke navale zaljubljene krvi. Tako je on nesumnjivo, i do danas, najveći predstavnik naše rasne erotike. Sve što su dotle bili dali naš roman i priča, izgledalo je, posle Stankovića, zamrlo i lažno. I ono što u njima nije bilo knjiško i papirnato, bilo je iz glave i maglovito; ali svakako, nikad iz srca, a još manje iz krvi.
Treba istaći da je Borisav Stanković došao u srpsku književnost iz jednog kraja naše zemlje gde se najvećma račva put između našeg Bliskog istoka i put našeg balkanskog Zapada. Baš tu, kod njegovog Vranja, zapravo i zamire talas našeg epskog stvaralaštva, i začinje isključivo talas lirski. Taj je talas razliven zatim i po jednoj širokoj oblasti stare Maćedonije, kao i u Bosni, u osećanje dubokih čežnji, koje su turskom rečju prozvali „sevdahom", i u osećanje one životne tegobe koje se zove „dertom". Znači, dvama osećanjima koja za ostale krajeve herojske rapsodije ostaju nepoznata, i koja izgledaju nedovoljno srpska, čak i nedovoljno slovenska. Stranac bi se, idući tim putem, mogao prevariti o pravoj psihi srpskog plemena, o emocionalnosti našeg čoveka, a naročito o odnosima toga čoveka prema njegovoj ženi. Sofka nije ni Srbijanka, ni Srpkinja, ni uopšte slovenska žena. Ovo je žena iz južnosrbijanske sevdalinke, i uopšte tip južnosrbijanski i maćedonski; znači čisto pokrajinski. Znači, pre svega, tip sa jedne vetrometine, puno izložene, i naročito vrlo složene.
Dučić je poznavao Stankovića lično
Ja sam dobro poznavao Borisava Stankovića. Duboko moralan lično i krajnje uzdržljiv, Stanković, moj prijatelj, govorio mi je nekad i u običnim mladićskim razgovorima tako jezivo i uplašeno o ženi, kao što se govori samo o zemljotresima i o pomorima.
Zbog ovog sam se već onda pitao postoji li odista kakav grad Vranje, onakav kakvog ga je on opisivao, ili je to neka izmišljena tvrđava u kojoj živi samo njen pesnik sa svojim utvarama... I pitah se da li i uopšte mogu živeti ljudi kakvog mirnog i uspavanog provincijskog mesta jednim takvim uzrujanim životom kakav slika Stanković u svome Vranju, i to kao svakidašnji? Jedno je izvesno: da je u takvoj vreloj atmosferi postojano živeo sam Borisav Stanković, pesnik toga predela, i toga ljudstva, i toga vremena... Pesnik svoga grada, živeći lično životom onih Vranjanaca koje je opisivao, nosio je dakle najbitnije i najrečitije što je u tome ljudstvu odista i živelo. Pesnici nikad ne lažu! Na ovakav način je i sam Stanković istavio baš sebe lično kao glavni i najsigurniji dokumenat svoje istine. Ovo je bio svakako jedan izvanredno lep književni slučaj, možda i najređi u jednoj književnosti.
Međutim, živela je odista njegova Koštana; živeo je i njen Mitke; a živela su i još neka njegova lica iz ovih priča. Toliko je čak sve istinito, i prema životu slikano u njegovim pripovetkama, da su neki primeri vrlo upadljivi. Tako je Koštana jednog dana tužila sudu Borisava Stankovića što je izneo na pozornicu nju i njene ljubavi. Ovaj slučaj bi bio dokaz kako se odista velike stvari u književnosti nikad ne daju izmisliti.
Stanković kao inovator srpske književnosti
Stanković je po svom duhu pre svega istočnjak, kakvog dotad nikad nismo imali. Slikajući naš primitivni pravoslavni svet, i sad pun neverovatnih i duboko dirljivih iluzija o čistoti i čednosti, i o porodičnoj jerarhiji našeg starinskog reda, Stanković je uneo u srpsku književnost jedan život skoro prohujali, naslikan skoro u njegovoj potpunosti..
Uneo je prvi u našu književnost staru našu porodicu i ognjište, naš ikonostas i domaće kandilo i našu dunju u sanduku.
Ta intimna atmosfera, puna svakidašnjih mirnih i dubokih kriza dramatične sudbine balkanskih malih ljudi, koji se teško razaznaju svugde osim u svojoj sredini, začudili su i zaneli već s početka ceo naš čitalački svet, svojom prostotom i strogošću, bizarnošću i dubinom, brutalnošću i slabošću. Vranje, mala, nekad pogranična srbijanska varoš bila je, do Stankovićevog vremena, jedva poznata i po svom imenu, a savršeno nepoznata po svom ljudstvu. Otkrivši Vranje, Stanković je odista otkrio jedan naš potpuno novi moralni kontinent.
Međutim, ima u njegovim pričama i prestupničkih tipova kao u ruskim romanima, degenerisanih ljudi i žena, zatrovanih manijaka, kliničkih ludaka, kakvih inače skoro i nema u narodu. Ali je to nešto sporednije, svakako i manje značajno. Takvu sredinu neuravnoteženih i apsurdnih lica izabrao je Stanković da u nju poseje sve svoje paradokse o ljubavi, koji su ga zatim napravili izuzetnim među svima našim pripovedačima. U Stankovića je ljubav i jedini izvor prestupa i zločina, što je opet skoro neverovatan slučaj kada je reč o našem svetu, za koga je ljubav uglavnom jedno porodično osećanje, bez sklonosti za maštanje i za komplikacije.
Istina, ljubav vranjanskih ljubavnika obično je jedno nasleđe zdravog instinkta, duševne srpske lepote i nežnosti, impuls čuvenog srpskog zdravlja, moćna ekspanzija jednog primitivnog, neobuzdanog, ali i nepokvarenog temperamenta. - U najviše slučajeva, i u Stankovićevoj priči stoji posredi jedna zdrava etnička istina: ničeg ovde bolesnog, ni snobskog, ni izveštačenog. Ovo su ljudi iz kraja naše najstarije muzičke melodije, naših najmanje govorljivih ljudi, naših žena najzatvorenijih u sebe, i najzad, iz oblasti najstrožijih odlika dubokog palanačkog porodičnog morala. Sukobi i protivurečnosti među Stankovićevim licima baš i dolaze od nepomirljivosti zdravog čoveka, kojeg drže okovanog u njegovom železnom etičkom krugu, gde je malo društvo nametnulo čoveku izvesne navike, teške kao robija, i uspostavilo jedan poredak, hladan kao tamnica.
Žena kao centralna tema
Bora Stanković bio je prvi koji je otvoreno pisao o ženskoj intimi. Njegove junakinje nisu samo društvene uloge – one su bića sa dubokim unutrašnjim svetom.
Prikazivao je:
- žensku čežnju i potisnutu strast
- sukob između dužnosti i želje
- bol koji proizlazi iz patrijarhalnih ograničenja
Likovi poput Sofke, Koštane, Anice i Tašane ostali su među najsnažnijim u srpskoj književnosti.
U njegovom stvaralaštvu prepliću se tri osnovna motiva:
- radost i lepota života
- žal za mladošću i neuzvraćenom ljubavlju
- žrtvovanje zarad društvenih normi
Česti su i motivi smrti, prolaznosti i unutrašnjih lomova. Njegove pripovetke poput „Naš Božić“, „Pokojnikova žena“ i „Tetka Zlata“ povezuje tema gubitka i sudbine žena koje ostaju same.
Nakon rata radio je u Ministarstvu prosvete, ali nikada nije pronašao unutrašnji mir. Umro je 1927. godine u Beogradu, razočaran i usamljen.
Sahranjen je na Novom groblju, ali njegovo delo nastavilo je da živi.
Bora Stanković nije bio samo pisac – bio je hroničar jedne epohe, ali i duboki poznavalac ljudske duše. Njegova književnost i danas nas podseća da su najteže borbe one koje vodimo u sebi, između onoga što želimo i onoga što nam je sudbinom određeno.
Stil / Biografija.org/Telegraf/RTS trag
