Rade Petrović, pevač prepoznatljivog, snažnog glasa i izražajne emocije, u narodu je ostao upamćen po nezaboravnoj pesmi "Šumadijo, Šumadijo". Ipak, iza tog umetničkog imena krije se život koji je bio daleko složeniji i teži od onoga što njegova publika mogla da pretpostavi. Njegova priča nije samo priča o muzičkoj karijeri, već i svedočenje o strpljenju, tihoj patnji i neumornoj upornosti da ostane uspravan pred tragedijama koje bi mnogi slomile.
Rođen u okolini Smederevske Palanke, Rade je muziku zavoleo još kao mladić, privučen snagom i iskrenošću narodne pesme. Njegove pesme uvek su bile nežne, melanhonične i prožete čežnjom za domom, prošlim vremenima i običnim ljudskim emocijama. Ipak, ono što publika nije znala jeste da Rade nije samo pevao o bolu – on ga je u potpunosti proživljavao.
Život obeležen tragedijama
Njegov privatni život bio je obeležen tragedijama koje bi i najhrabrijeg čoveka ostavile bez daha. Jedan sin mu je prerano preminuo, dok je drugi, Dragan, teško oboleo i godinama se borio sa šizofrenijom. Rade je ostao predan svojoj porodici, ispunjavajući ulogu roditelja i supruga s neiscrpnom odgovornošću. Supruga mu je iznenada preminula, a kako sam kaže, to se dogodilo "na njegovim rukama". Ostao je sam u kući ispunjenoj tišinom, sa sećanjima koja bole i pesmama koje više niko nije tražio da otpeva.
"Kada se Dragan vratio iz vojske, Olga je umrla. To je bilo 1987. godine, eto, on je imao tada 22 godine. Olga je imala bubrežni nefritis. Otkrili su joj ga kada je rodila mlađeg sina Zorana. To je krenulo malo, pa je posle bilo sve lošije i na kraju nikako. Mesec dana pre nego što je umrla Olga, razboli nam se Zoran. Bio sam kod Radeta, probao neke pesme, kad me je zvala Olga i rekla da dođem brzo jer Zoranu nije dobro. Sreća, to je bilo blizu, ja odem, a on sedi za stolom, uzima hranu. Sedi, stavlja hranu u usta, pa pljune, imao je taj neki čudan pogled. Nešto pre toga pevao sam bolesnicima u 'Lazi Lazareviću' i odmah uzmem i okrenem ljude tamo u bolnici. Dobio sam jednu sestru koja mi je rekla da ga odmah dovedem, bez obzira na to što je nedelja i maltene nema nikoga. Odvedem ga ja tamo, pitali su me da li uzima drogu, znao sam da ne uzima. Onda su ga uveli samog unutra. Izlazi doktor i kaže da mora da ostane u bolnici. Tamo je bio tri dana i onda su ga prebacili u Padinsku skelu. Ustanovili su mu šizofreniju."
"Sedam dana nakon što je Dragan došao iz vojske čekao ga je posao u školi. U to vreme nisam ja mnogo ni pevao, nisam uopšte mogao. Olga ili ja odemo, uvek odemo i kupimo one sokiće za bebu i nosimo mu to sa hranom. I taj dan sam hteo da ustanem i odem po te sokove, a meni Olga kaže: 'Lezi, odmaraj se, ja ću sada da se dijaliziram, a neka Dragan ode do posluge.' Dala mu je pare i on je otišao, kada se vratio, majka mu je bila mrtva. Na rukama mi je umrla. Kada je rekla: 'Jao Rade, jao', ja sam je prihvatio i već je bilo gotovo. Kasnije su mi rekli da je ona pomerila braunilu i da joj je sva tečnost iscurila ispod kože. Još tada su rekli da moraju da je operišu i da će biti 'čvrsto'. Jedva su je probudili posle te operacije. Tada mi je rekla, kada smo izlazili iz bolnice: 'Svih osam sa kojima sam ležala je umrlo, red je i na mene. Samo mi je teško, ne znam kako ću bez vas.'"
"Bio je problem reći Zoranu, on se oporavljao, prebacili su ga u stacionar. Doktor nije bio za to da mu se odmah kaže, rekli su mu da sam u Sarajevu na tezgi dok sam organizovao Olgi sahranu. Cela estrada je bila na sahrani moje Olge, i čim smo je sahranili, šurak i ja se presvučemo i pravac po Zorana."
Stariji sin Dragan preminuo je pre tri i po godine. Bio je profesor gitare u muzičkoj školi i, kako kaže Rade, odjednom je nestao – za svega osam dana, usled aneurizme na mozgu.
Ipak, i pored svega, Rade Petrović nije izgubio smisao života. Svetlost i radost u njegovom životu postala je unuka Olga, ćerka pokojnog sina, o kojoj govori s toplinom i ljubavlju:
"Ona je moj razlog", kaže tiho u intervjuima, priznajući da je upravo ona dar koji je stigao posle svih tragedija.
Uprkos tugama, gubicima i mukama koje su ga pratili, Rade Petrović je nikada nije prestao da voli muziku. U svetu estrade, koji često slavi površnost i glamur, on ostaje simbol nečeg mnogo dubljeg – umetnika čija je pesma bila produžetak njegove duše, pesnika koji je kroz stihove i melodiju delio svoje najintimnije emocije.
Rade Petrović preminuo je 2024. godine, u 83. godini života, ostavivši iza sebe neizbrisiv trag u narodnoj muzici i sećanje na život pun bola, hrabrosti i neugasle ljubavi prema umetnosti.
