Zoran Rankić ostao je zauvek upamćen kao neponovljivi gospodin Popara iz kultne serije "Srećni ljudi". Njegov glas, držanje i prepoznatljiva gluma učinili su ga jednim od onih umetnika čije se uloge pamte bez Beograda, bez televizora, bez vremena. Ipak, iza tog lika postojala je jedna mnogo tiša, gotovo neprimetna sudbina – sudbina čoveka koji je čitav život radio ono što voli, ali nije živeo u svetlima reflektora, niti je želeo dramu oko sebe. Čak ni onda kada je otišao.
Smrt Zorana Rankića nije pratila pompa, novinski naslovi, niti redovi poštovalaca ispred kapela. Njegov ispraćaj bio je tih, jednostavan, gotovo skroman do bola. Tek tridesetak ljudi stajalo je kraj rake, a među njima samo dvoje kolega iz glumačkog sveta – Ljiljana Jakšić i Vlasta Velisavljević. Kao da je i njegova sahrana, poput njegovog života, željela da prođe bez suvišnih reči.
Poslednji dani: tišina, bolest i pisanje kao jedini oslonac
Pred kraj života, Rankić se povukao u potpunu samoću. Nije se žalio, nije tražio pažnju, nije dozvolio ni samilost. Umesto pozornice, odabrao je radni sto, hartiju i olovku. Posvetio se svojoj tihoj, ali dubokoj ljubavi – pisanju. Još u odličnoj mentalnoj kondiciji, samo mesec ili dva pre smrti, završio je svoje knjige "Neobjavljeno vreme" (I i II). To je bio njegov poslednji dijalog sa svetom, način da ostavi trag koji ne traži aplauz.
Potom je usledio moždani udar. U bolnici "Sveti Sava" pokušavao je da povrati ono što je najviše voleo – samostalnost. Ali više nije mogao da hoda, niti da brine o sebi. Shvatio je da kuća u kojoj je stvarao sada postaje mesto u kojem ne može da ostane.
Jedina osoba sa kojom je delio svakodnevicu bila je njegova sestra Mirjana. Bolovala je od autoimune bolesti, ali se dugo dobro držala, nežna i pažljiva, baš kakvim ju je pamtila njegova prijateljica Zvezdana Stanković. Sudbina je, međutim, odlučila da i ona ode pre njega – u dom za stare, samo nekoliko meseci ranije. Zoran je preminuo mesec dana pre nje. Njihova tiha, porodična povezanost završila se gotovo istovremeno, kao da su jedno drugo čekali.
"Zoran nije bio ni sam, ni zaboravljen", ispričala je Zvezdana Stanković. "Obilazili smo ga svakodnevno. Šta god da radim, on je u mojim mislima. Mi se nikada nećemo rastati."
To je možda najvažniji dokaz da čovek ne postaje velik brojem prisutnih na sahrani, već tragovima koje ostavi u tuđim životima.
Oproštaj od pozorišta
Čak i kada se opraštao od pozorišta, Rankić je to učinio na sebi svojstven način – bez aplauza, govora i velikih reči. Kada su u Beogradskom dramskom pozorištu želeli da mu prirede oproštajni govor, on je jednostavno pobegao.
Zaključao se u šminkernici, uzeo krejon i na ogledalu napisao: "Živela sloboda".
Zatim je otvorio prozor i iskočio – srećom, prostorija je bila u prizemlju. "Nisam želeo da slušam ono: ‘Bio si nam oslonac, dao si mnogo, nećemo te zaboraviti…’", pričao je kasnije. "Sve to, a posle te niko ne pozove. Zato sam pobegao."
To je bio njegov poslednji čin kao glumca – i najiskreniji. Izabrao je istinu umesto aplauza, slobodu umesto protokola.
Tišina koja ostaje
Zoran Rankić preminuo je 9. decembra 2019. godine, u domu za stare u Beogradu, posle duge i teške bolesti. Sahranjen je na Novom bežanijskom groblju, uz malo ljudi i bez pompe, ali sa osećanjem poštovanja onih koji su ga poznavali.
Na poslednjem ispraćaju bilo je prisutno samo tridesetak ljudi, među kojima su bila samo dva njegova kolege, glumica Ljiljana Jakšić i glumac Vlasta Velisavljević.
Uloga gospodina Popare živi i danas, ali iza nje stoji čovek koji nikada nije tražio slavu, već slobodu – na sceni, u životu i u smrti. Možda baš zato nije bio zaboravljen, već samo tih. A tišina, ponekad, govori najviše.
