Uveče 3. oktobra 1970. godine, Dženis Džoplin je ušla u hotel Lendmark u Los Anđelesu, registrovala se za sobu 105 i ušla u tišinu dublju od bilo kojih ovacija koje je ikada doživela. Osoblje na recepciji se kasnije sećalo kako je lutala predvorjem, zastajući da razgovara, ostajući duže nego što je bilo potrebno. Osmehnula se, ali su joj oči nosile teret nečeg neizraženog. Pitala je službenika o vremenu, pitala drugog da li zna neke dobre šale, a zatim se sama vratila u svoju sobu.
Ranije tog dana, obavila je nekoliko telefonskih poziva. Pokušala je da kontaktira prijatelje, članove benda, pa čak i svog verenika, Seta Morgana. Pozivi su ili ostajali bez odgovora ili su se brzo završavali. Naručila je cigarete i flašu votke u svoju sobu. Kada ih je hotelski portir doneo, razgovarala je sa njim nekoliko minuta, raspitujući se o njegovoj smeni, smejući se opasci o tome kako niko nikada ne daje bakšiš subotom. Dala mu je novčanicu od pet dolara i rekla: „Hvala što ste razgovarali sa mnom.“ Zatim su se vrata tiho zatvorila za njom.
Prolazili su sati. Oko ponoći, uputila se u obližnju prodavnicu pića. Službenica ju je odmah identifikovala, ali je rekla da deluje drugačije od svoje scenske ličnosti, nežnije, smirenije. Kupila je paklicu cigareta i malo sitnog novca za telefonsku govornicu. Obavila je još jedan poziv. Ponovo je čekala. Niko nije došao.
Do ranog jutra 4. oktobra, još dva puta je posetila recepciju. Jedna od službenica je kasnije otkrila da je delovala zaokupljeno, kao da traži nešto ili nekoga, a ne može da to pronađe. Raspitala se da li je stigla neka poruka. Nijedna nije. Ogledala se po predvorju kao da se nada da će je neko iznenaditi. Zatim se okrenula i polako vratila u svoju sobu, a njeni koraci su odjekivali niz hodnik.
Dženis je nedavno radila na albumu „Pearl“, projektu prema kome je bila duboko strastvena. Njen glas, sirov i bolan, nikada nije zvučao sigurnije. U studiju, producent Pol Rotčajld je rekao da je bila koncentrisanija nego ikad. Ali sesije su završene za vikend, a hotel je postao njeno jedino mesto za tu noć.
Službenica, poslata kasnije tog dana da je proveri, pronašla ju je kako leži blizu kreveta. Telefon je bio podignut. Pakolica cigareta je još uvek bila polupuna. Njeno predoziranje heroinom okončalo je njen život u 27. godini. Njene članice benda, koje su očekivale da će tog jutra stići na snimanje, bile su zapanjene tišinom.
Za one koji su je poznavali, ova poslednja noć nije bila o nesmotrenosti. Bila je to žena čiji uspeh nije mogao da premosti praznine koje je ostavilo odsustvo. Čeznula je za razgovorom, za prisustvom, za nekim ko će je izabrati izvan reflektora. Izvođačica koja je dala sve na sceni vratila se u sobu gde nije bilo nikoga kome bi to mogla dati.
Jednom je rekla: „Na sceni vodim ljubav sa 25.000 ljudi. Onda idem kući sama.“ Hotel Lendmark te večeri nije bio pun obožavalaca ili muzike. Bio je pun neodgovorenih pitanja, propuštenih veza i tihog otkucaja srca koje je kucalo glasnije od većine.
Poslednje poznate trenutke provela je tražeći nešto stvarno, pozive, razgovore, kontakt očima... Aplauz je izbledeo, ali potreba za toplinom, za društvom, i dalje je ostala.
