Godine 1968, usred razlaza Džona Lenona i Sintije, Pol Makartni je napravio tih, ali iskren gest koji će postati prekretnica u istoriji muzike.
Zabrinut za Sintiju, a posebno za njenog petogodišnjeg sina Džulijana, Makartni se odvezao automobilom do njih da ih poseti u njihovom domu u Vejbridžu. Dok je putovao, počeo je da razmišlja o emocionalnom danu i posledicama koje je razdvajanje moralo da ostavi na Džulijana. Upravo tokom ove vožnje, Makartni je počeo da oblikuje melodiju i kostur onoga što će postati jedna od najznačajnijih pesama Bitlsa.
Prvobitno napisana kao „Hej Džuls“, pesma je bila Makartnijeva lična poruka mladom Džulijanu - način da pruži utehu i snagu kroz haos. Tekst „Uzmi tužnu pesmu i učini je boljom“ bio je direktan pokušaj da se dečak smiri i podigne tokom zbunjujućeg perioda. Na kraju je Makartni promenio ime u „Hej Džud“, verujući da zvuči lirskije i univerzalnije, ali je osnovna poruka nade ostala netaknuta.
Ova poseta je imala trajan uticaj i na Sintiju i na Džulijana. Makartnijev gest je pružio Džulijanu osećaj stabilnosti i ljubaznosti u vreme kada je njegov svet bio uzdrman. Godinama kasnije, Džulijan će se sa setom sećati tog trenutka, prepoznajući retku dubinu empatije koju je Makartni pokazao prema njemu.
Iako je nastala iz duboko lične situacije, pesma „Hey Jude“ je odjeknula daleko iznad svoje prvobitne namere, evoluirajući u globalnu himnu ohrabrenja i otpornosti. Kada je snimljena u studiju Trident u Londonu, pesma „Hey Jude“ je prkosila konvencijama svojim produženim trajanjem i emocionalnim narastanjem. Njen postepeni uspon od tihog klavira do snažnog, zajedničkog hora učinio ju je jedinstvenom među singlovima svog vremena. Uprkos manjim kreativnim tenzijama tokom snimanja – poput predloga Džordža Harisona da se doda gitarski rif – ogoljena autentičnost pesme joj je pomogla da opstane. Danas, „Hey Jude“ nije samo klasik Bitlsa, već i svedočanstvo moći muzike da leči, uzdiže i povezuje.
Takođe ona pokazuje kakav je prijatelj, a pre svega čovek Pol Makartni. Interesantno je da to nije jedino što je muzičar uradio za bivšu ženu i dete svog kolege.
Naime kada je Džon Lenon ostavio Sintiju dao joj je samo alimentaciju kao nagodbu za razvod, iako je znao da će Sintija morati da izdržava i odgaja njihovog sina Džulijana, koji je tada imao samo pet godina.
Posle nekoliko godina, Sintija je bila gotovo švorc, znala je da će morati da skupi nešto novca da bi ona i Džulijan preživeli. Donela je neophodnu odluku, prodavaće ljubavna pisma i crteže koje joj je Džon dao kada su bili mladi par, zaljubljeni, u tinejdžerskim godinama.
Pisma su bila veoma strastvena, ispunjena citatima „Volim te, Cin“. Možete zamisliti koliko je Sintiju bolelo što je morala da se rastane sa ovim neprocenjivim uspomenama.
Sintija ih je prodala za veliku sumu, a kupac je bio Pol Makartni. Pol je platio pravo malo bogatstvo za te uspomene, a samo nekoliko dana kasnije, Sintija je poštom primila sva pisma i crteže, sada uredno uokvirene. Došli su sa pismom u kom je pisalo: „Nikada ne prodajte svoja sećanja. Ljubav, Pol Makartni”
