Godine 1983, tokom jednog događaja za štampu u Los Anđelesu, glumicaTina Luiz je naglo ustala, skinula mikrofon i napustila televizijski intervju. Razlog: novinar je pitao o njenoj ćerki, Kapris Krejn. Ekipa snimatelja je sedela zapanjeno. Tina nije vikala, nije se objašnjavala u tom trenutku. Rekla je samo četiri reči pre nego što je izašla: „Ona zaslužuje svoju priču.“ Taj trenutak, tiho snažan, postao je simbol koliko je Tina žestoko štitila svoje jedino dete od reflektora koji su je pratili od njene uloge u filmu „Giliganovo ostrvo“.
Na vrhuncu slave, Tina Luiz je držala strogu granicu između sebe kao javne ličnosti i svog privatnog sveta.
Početkom 1980-ih, kada je Kapris ušla u tinejdžerske godine, interesovanje za Tinin lični život se pojačalo. Tabloidni reporteri su počeli da je prate i van snimanja i premijera, pokušavajući da zabeleže fotografije njene ćerke na školskim događajima ili sa prijateljima. Tina je odgovorila promenom rutina, preusmeravanjem vožnji, pa čak i jednom je zatražila od lokalne škole u Los Anđelesu da ukloni Kaprisino ime sa javno objavljenog spiska počasti. U intervjuu za „Los Anđeles tajms“ 1984. godine, bivša asistentkinja se prisetila kako je Tina odbila više naslovnih strana časopisa jer su zahtevali priče o majci i ćerki. „Imala bi veći javni profil“, objasnila je asistentkinja, „ali nije je bilo briga. Njen prioritet je bila Kaprisina sloboda.“
Iste godine, tokom prikupljanja sredstava u organizaciji „TV Gajda“, novinar časopisa „Pipl“ pitao je Tinu da li će Kapris krenuti njenim stopama. Tinin odgovor je bio smiren, ali čvrst: „Njen život pripada njoj. Ne mojim fanovima. Ne vašim čitaocima.“ Brzo se izvinila od daljih angažmana za štampu te večeri. Ovi ponavljajući činovi povlačenja čvrste linije nisu bili činovi pobune. Bili su to zaštitni instinkti ukorenjeni u godinama snalaženja u neumoljivoj prirodi Holivuda.
U privatnosti, Tina je negovala Kaprisinu kreativnost. Provodile su popodneva pišući priče zajedno, stvarajući likove na papiru umesto da ih glume na ekranu. Tina je tokom detinjstva čuvala kutiju svezaka punih priča, a kada je Kapris objavila svoj prvi roman godinama kasnije, Tina je rekla prijateljici: „Nikada je nisam forsirala, samo sam se pobrinula da to niko drugi ne radi.“
Kapris Krejn je nastavila da gradi sopstvenu karijeru kao romanopisac i scenarista. Kada je njen debitantski roman „Glupa i zarazna“ dobio priznanje 2006. godine, mnogi novinari su pokušali da povežu njen uspeh sa Tininim nasleđem. Tina je odbila da daje intervjue. Čak i kada je „Njujork tajms“ zatražio članak o majci i ćerki nakon objavljivanja knjige, Tina je poslala kratku poruku rukom napisanu plavim mastilom: „Neka ona bude naslov, a ne fusnota.“
Bila je i jedna tiha epizoda 1988. godine kada je jedan tabloid pokušao da objavi fotografije Kapris sa njene mature u srednjoj školi. Tinin advokat je brzo intervenisao, navodeći uznemiravanje i preteći pravnim postupkom ako slike budu objavljene bez pristanka. Izdavač je odustao. Tina nikada nije javno govorila o tome, ali bliski prijatelji su opisali kako je te noći ostala budna, zabrinuta da je Kaprisin trenutak skoro bio ukaljan upadom.
Godinama kasnije, kada je Kapris u jednom podkastu upitana o odrastanju kao ćerka poznate glumice, zastala je pre nego što je odgovorila. „Moja mama mi je dala najređi dar u Holivudu - prostor. Dozvolila mi je da rastem bez bliceva fotoaparata koji me definišu.“ Dodala je: „Odrasla sam gledajući je ne kao Džindžer iz 'Giliganovog ostrva', već kao ženu koja stalno govori ne kada je svet očekivao da kaže da.“
Tina Luiz se nikada nije izvinila što je dala prioritet autonomiji svoje ćerke u odnosu na medijske mogućnosti. Nije želela aplauz za svoje izbore, već samo distancu da Kapris slobodno raste. Njena tišina u javnoj sferi nije bila odsustvo. Bilo je to prisustvo, žestoko zaštitnički nastrojeno i potpuno namerno.
Tinina odluka da zaštiti svoju ćerku ostaje jedan od najtiših hrabrih činova njene holivudske priče. Bila je to posvećenost koja nikada nije zahtevala objašnjenje, samo snagu.
