Najlepša Jugoslovenka, kad je postala moćna, roditelje posle Golog otoka preselila na Dedinje: Pošto je njemu rodila decu, svekrva htela da je zatvori u kuću

Dušica Žegarac, jedna od jugoslovenskih najdarovitijih i najlepših glumica, rođena na današnji dan 1944. u Beogradu, odrastala je na Topčiderskom brdu i Dedinju. Ona i njena sestra Vera upamćene su i kao lepotice koje nisu pripadale tadašnjem urbanom establišmentu. Njihovi roditelji, kako je zapisala u svojoj autobiografskoj knjizi "Kao na filmu", bavili su se jednim veoma važnim poslom u životu: učili su ih da budu ljudi - s ljubavlju i ponosom. To vaspitanje odredilo je i njen životni put i karijeru, tokom koje je najviše odigrala likove buntovnica, običnih žena, i onih tragičnih junakinja sa margina društva.

„Bila je nedelja. Vraćala sam se kući sa probe dečjeg orkestra u kojem sam svirala, kad mi je u Pionirskom parku prišao čovek i pitao me bih li igrala u filmu. Uplašila sam se i pomislila:”Kakve gluposti, kakav film?!” Rekla sam mu da pita moje roditelje. Idući dan on je došao kod nas kući. Bio je to Krešo Golik. Otac me dopratio u Zagreb na audiciju, na kojoj je među ostalim devojkama bila i Beba Lončar. Sve su mi se činile kao labudice, a ja sama sebi kao ružno pače. Pitala sam se otkud ja ovde, kako se mogu meriti s njima? Ali, kad smo se Boris Dvornik i ja našli u studiju, u osvetljenom krugu, za probno snimanje smo imali poslednju scenu iz filma. To je za mene postala jedina stvarnost. I, to je, iako tada tog nisam bila svesna, bio trenutak koji će usmeriti moj život. Odluka je pala i dobila sam ulogu. Više kao da se nije postavljalo pitanje što ću dalje raditi u životu. Do tada sam maštala da budem pijanistkinja, dirigentkinja, a pre toga i lekarka, jer sam želela da pomažem ljudima”, ispričala je jednom prilikom Dušica, piše yugo.nostalgia.

Kako je slavu stekla preko noći, svoju porodicu je preselila na Dedinje, ali je u svojoj autobiografiji napisala da nikada nisu bili deo tih ljudi. Iako je uvek bila poželjna u društvu, dedinjske žurke i okupljanja dešavale su se bez nje.

- Imala sam sreću da sam se rodila i odrasla u porodici koja je imala jasan, čvrst sistem i moralnih i porodičnih vrednosti na koji sam se oslanjala. Sa posebnom toplinom i poštovanjem se sećam šire familije moje majke koja je svoju veru u mogućnost jednog boljeg i pravednijeg sveta dokazala i delom: svi su učestvovali u Drugom svetskom ratu, u borbi protiv fašizma. Bilo je to vreme stradanja i iskušenja. Cenu svojih političkih zabluda platili su godinama provedenim na Golom otoku, ali ih nikad nisam čula da se odriču svojih ideja i vere u mogućnost socijalno i politički humanijeg društva- rekla je jednom prilikom glumica.

Na festivalu u Puli 1960, 16-godišnja gimnazijalka je za lik progonjene Jevrejke Rut Alkalaj dobila je Zlatnu arenu, od honorara za film kupila je koncertni klavir o kojem je sanjala, i tako je započela jedna od najvećih i najuspešnijih filmskih avantura u ovdašnjem glumištu.

Žrtvujući studije medicine, nastavlja sa sličnim ulogama devojaka koje pomažu partizanima Stepenice Hrabrosti, 1961, Ota Denesa i Saša, 1962, Radenka Ostojića, te 1962. godine upisuje glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu.
Nakon dužeg razdoblja bez angažmana, od 1966. godine (Tople godine, Dragoslava Lazića) gradi stabilnu karijeru. Zrelija, tamnokosa i privlačna, velike moći uživljavanja, tumači glavne i veće sporedne uloge (sve češće karakterne) u brojnim filmovima: Buđenje pacova, 1967, Živojina Pavlovića, i Pošalji čoveka u pola dva, 1967, Dragoljuba Ivkova.

Za glavnu ulogu u filmu Opklada, iz 1971. godine, Zdravka Randića, u kome glumi mladu suprugu koja napušta starijeg muža (Pavle Vuisić), da bi mu se - uvidevši da je prevarena - vratila, nagrađena je Zlatnom arenom u Puli. Osam godina kasnije osvaja istu nagradu, ovoga puta za epizodnu ulogu, za lik alkoholičarke na lečenju, u Posebnom tretmanu, 1980, Gorana Paskaljevića.
Dušica Žegarac ostvarila je nezaboravne uloge i u antologijskim filmovima "Stepenice za hrabrost", "Nemirni", "Podne", "Kiša", "Život je masovna pojava", "Čovek koga treba ubiti", "Bez", "Dečko koji obećava", "Poslednji krug u Monci", "Variola vera", "Okupacija u 26 slika", "Haloa - praznik kurvi", "Nešto između"...
Ostvarila je takođe mnoštvo uloga u domaćim TV serijama (Od svakog koga sam volela, 1971, Puriše Đorđevića; Mikelanđelo, 1982, Stanka Crnobrnje; Boje slepila, 1991, Božidara Nikolića i druge).

Na Filmskim susretima u Nišu dobila je nagradu „Pavle Vuisić“ za životno delo.

Brak sa Pedrom iz Lisabona umesto bajke postao pakao

Bila je udata za momka iz Lisabona Pedra Masana de Amorima, ali kako je tada govorila zbog nepremostivih kulturoloških razlika ipak je odlučila da stavi tačku na brak. Tada je počeo njen “pakao“.

- Moja “Lisabonska priča” će i dalje ostati moja. Previše je intimna i ne pripada samo meni, deo je života i moje dece. Ta priča je oduvek intrigirala i zanimala ne samo filmski svet. Oduvek sam znala da to ne mogu da sprečim ili kontrolišem, ali sam mogla da je ignorišem. Priča spada u jednu od onih koja se zove nesporazum. Ali i nezrelost i kulturološke razlike. Pedro je studirao i živio u Beogradu deset godina. Bili smo zajedno nekoliko godina i planirali budućnost - ispričala je u jednom intervjuu u o svom braku.

Ali onda su počeli problemi.

- On je dolazio iz ugledne portugalske porodice u kojoj se znalo gde je ženi mesto. Ovde, u Beogradu, ja sam radila i bila slavna, a on je bio moj suprug, a onda i otac moje dvoje dece. U početku je sve to funkcioniralo, ali s vremenom se pokazalo da to nije tako jednostavno. Kad se postavilo pitanje gde ćemo živeti, bila sam spremna da ostavim sve jer sam mislila da mi je porodica na prvom mestu, pa smo otputovali zajedno u Portugal. A onda je puklo jer se pokazalo da su razlike u modelima, kulturološkim i porodičnim, kao i razlike u shvatanjima osobne prirode mnogo ozbiljnije nego što smo toga bili svesni i on i ja - dodala je.

Na pitanje da li je našli podršku u njegovim roditeljima Dušica je tada odgovorila:

- Znate, danas mislim da su i oni bili zatečeni i zbunjeni. Ja sam bila ta koja je trebalo da se prilagodi i uklopiti u porodicu i njihovo shvatanje braka. Bila sam neko koga ne poznaju, strankinja, i još glumica. Ova stara portugalska porodica bila je tradicionalna i konzervativna. Posle dve godine neizvesnog i turbulentnog života između Beograda i Lisabona bilo je jasno da se brak raspada, da nećemo moći dalje zajedno. Ono što je u takvim slučajevima najteže, i što predstavlja najveću dramu i tragediju, to su deca. Posle niza nemilih situacija i događaja morala sam ući u borbu za decu.

Prema njenim rečima razvod je trajao oko sedam godina, a najteža joj je bila borba za decu.

- Posle niza nemilih situacija i događaja morala sam ući u borbu za decu. Posle dve i po godine uspela sam da ih vratm u Jugoslaviju i dovesti kući. Pre nego što sam krenula u tu najvažniju bitku, ljudi su mi govorili da dignem ruke, da život ide dalje. Ma kuda dalje? Meni bez njih života nije bilo! I uspela sam - govorila je svojevremno za domaće medije.

Poslednjih godina svog života je živela u Portugaliji. Crna dama sa zvezdanom senkom, umrla je 24. maja 2019. u 75. godini, a sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.