Proslavljeni srpski košarkaš, Darko Miličić godinama je u skladnom braku sa suprugom Zoranom, koja mu je rodila dvojicu sinova i ćerku.
Oni sada žive u vili u Novom Sadu, u naselju Ledinci uz Dunav, gde su napravili svoju oazu mira, i žive daleko od očiju javnosti. A Zorana je jednom prilikom pred kamerama "Blica" otkrila detalje iz života sa uspešnim sportistom.
Darkova supruga prisetila se početka njihove ljubavi i istakla da nije bilo lako da opstanu, budući da je on u tom periodu živeo u Americi gde je igrao.
"Čekali smo u redu za toalet, bili su neki osmesi i to je bilo to za prvi put. Ja sam imala 18, a on 19 godina. Odmah mi se dopao. Prvi susret je bio fatalan. Volim korpulentne muškarce. Opet smo se sreli u nekom izlasku, ja sam prišla da se javim zajedničkom prijatelju i tu je palo prvo upoznavanje. To veče smo se dogovorili da se vidimo sutra na ručku. Ja sam tu i saznala i ko je i šta je i rekla: "Wow, neće me nazvati sigurno", počela je ona i dodala:
"Ja sam došla kući i rekla roditeljima koga sam upoznala i tata mi je rekao: "Daj, Zorana, molim te... Pa gde ćeš ti, to ti je naša NBA zvezda. Danas, sutra ide za Ameriku, nova sezona, top modeli, sve žene oko njega su mu dostupne, nemoj da se zanosiš". Darko i ja smo počeli da se zabavljamo posle godinu dana intenzivnog druženja. Prvi poljubac je pao posle neke zajedničke večere gde je bilo malo popijenog vina. I tako smo se opustili".
Došao je trenutak da se rastanu, ali to je ipak bilo samo na kratko.
"Moj rođendan je bio u planu, 25. septembra, neznajući da on već 26. treba da ide za Ameriku. Nije hteo da mi kaže iz razloga da ne bih bila tužna, da ne bi pokvario sve. Posle četiri sata od slavlja on je rekao: "Ja moram da idem, čeka me vozač da me vozi na aerodrom". Ja sam bila u šoku, on ide za Ameriku, meni je tad Amerika bila mnogo daleko... Nisam mogla sebe da svrstam pored njega... Pozdravili smo se. Meni suze u očima, on guta knedle jer je to bilo u mojoj glavi letnja avantura, on sad ide, neće biti ništa od nas. Otišao je. Posle dva sata su počele da mi stižu poruke, veza je tu..."
"Trebalo je da idem na neku turneju sa folklorom, a on mi je rekao 1. novembra sam ti kupio kartu. Otac je bio protiv toga, nije verovao u tu ljubav. Ja sam mami rekla: "Pakujem stvari, idem". To je bila karta na dve nedelje. Rekla sam da se vraćam brzo. Spakovala sam se, tata se nije pozdravio sa mnom. I tu je krenuo naš život. Život u smislu da sam rekla roditeljima da se vraćam za dve nedelje, a vratila sam se za sedam meseci", priča Zorana kroz osmeh.
"Darkovo igranje Americi i moje praćenje njega u stopu je išlo i uzlaznom putanjom i silaznom. Dešavao se takav haos, sad kad vratim film, ne znam kako sam to izdržala, ali te mlade godine, pa smo nekako izgurali. Bilo je momenata da dođe sa utakmice i sedam dana ne razgovara sa mnom".
Zorana je istakla da joj dolazak prvog sina olakšao boravak u Americi, a ispričala je i kako je izgledala njihova veridba.
"Darko i ja smo živeli u Americi šest meseci, pa onda smo dolazili u Srbiju preko leta. U nekom momentu smo smo rešili da imamo i dete, u 23. godini sam rodila našeg sina. Imala sam taj neki oslonac i podršku, koliko god da mi je bilo teško tamo i prepuštena sama sebi, kada je Darko bio na putu. On nema takta za emocije. Bila sam srećnija onda. Bili smo Memfisu, ja u sedmom mesecu trudnoće, tu su nam bili njegovi roditelji.
Rekla sam mu: "U sedmom sam mesecu trudnoće, još me nisi ni zaprosio, idemo za mesec dana kući da se venčamo, ja ni prsten s veridbe nemam". On je otišao sa tatom da kupi nešto, vratio se, u jednoj kesi je bio šrafciger za sto što je trebalo da nameste, a u drugoj prsten i rekao: "Evo ti". Reko: "Darko, pa kako ovako?", na šta će on: "Ma hajde, imaš već to dete u stomaku, treba da te vozim u Pariz?". To je Darko. Navikla sam na njega. Ne može on drugačije", smejala se ona.
Miličić je karijeru prekinuo sa samo 27 godina, a uprkos tome što nije ispunio potencijal, može da se pohvali osvojenim šampionskim NBA prstenom. Zbog burnog temperamenta i brojnih problema, prvenstveno van terena, doživeo je sunovrat i prerano završio karijeru. Imao je potencijal da postane velikan NBA, a ostao je upamćen kao najveći promašaj u istoriji.
Kako je počeo da igra košarku?
Jednom je, tokom rata u Bosni početkom 90-ih, sa porodicom gledao televiziju kada su javili da je u tom danu oko 15-20 srpskih vojnika ubijeno. Spiker je pročitao i ime Milorada Miličića. Darko, koji nije imao ni punih deset godina tada, seća se i sad vrlo dobro kako je video očevu sliku na ekranu.
"Mama, što je tata na TV-u?", upitao je.
Majka nije odgovorila. Samo je počela da plače. I, počeo je i Darko.
Ali, oko pet minuta kasnije, spiker je rekao da je došlo do greške, da su neka imena bila pogrešna.
"Nikada neću zaboraviti taj osećaj. Odjednom - nema ga. I, odjednom ga ima".
Milorad se vratio kući. I, uz druge stvari, naučio je Darka da igra košarku, pokazao mu tehnike šuta na košu koji je nedaleko od brdašca na kome im je bila kuća. Međutim, nije to bilo zato što su otac ili sin imali neku posebnu ljubav prema tom sportu. Više je to bilo zbog biologije.
"Otac me je učio košarci jer je bilo ljudi iza sela koji su govorili "Visok si, što ne probaš"", kaže Darko.
"Nisam ja bio taj koji je tražio da igra košarku".
Pa opet, ispalo je da je košarka nešto u čemu je on stvarno dobar. Darko je nastavio da igra. Prešao je u Hemofarm iz Vršca, kao 14-godišnjak. Košarka mu je postala svrha postojanja, iako ona nije bila njegova strast.
Kada su skauti počeli da dolaze, Darko je NBA video kao način izlaska - iz finansijske nesigurnosti, iz konstantne buke, iz Srbije - više nego što bi to bilo ostvarenje nekakvog dečjeg sna. Sport je zavoleo sasvim dovoljno. Svi koje je upoznao navijali su za njega, da ode. Sve je bilo pred njim. A ko nije prošao kroz vrata koja su, eto, prosto - otvorena?
Darko je posle košarke otišao u ozbiljnu, komercijalnu proizvodnju. Neki sportisti se posvete nekretninama, neki modi, a Darko - voću. Ima oko 50 hektara punih jabuka koje izvozi u Dubai, Rusiju, afričke zemlje. Trešnje su, međutim, njegova vizija. Finansijska dobit od njih je sjajna, kaže Darko, a tržište je širom otvoreno. Kada Darko govori o trešnjama, oči mu se rašire. Postane pun strasti. Sve mu je zanimljivo.
Kada je odlučio da napusti košarku Zorana je sve spakovala preko noći i porodica je otputovala za Srbiju dan posle Darkovog otkaza. Neko vreme osećao je olakšanje. Onda je osetio da ga nešto "svrbi", osetio je svoju neaktivnost. Onda je počeo sa žurkama. Onda je pokušao da opet igra, umalo se i vrativši, sa reprezentacijom. Onda je imao onu čuvenu krizu srednjih godina (koja nije nenormalna za 29-godišnjaka, ako je počeo profesionalnu karijeru sa 14 godina), tokom koje je postao i kik-bokser. Jednom se borio. Te noći je stao na vagu na kojoj se borci mere i slomio je. Bukvalno.
"Trebalo nam je sat vremena da nađemo drugu" priseća se Darko Popivoda, promoter te borbe:
"Darko je stao na tu drugu vagu, a i ona se polomila".
Pitao je Miličića koliko je otprilike težak. Oko 135 kilograma, glasio je odgovor.
Stvari se u ringu nisu popravile. Darko ima snažno koleno, ali kaže da je "zaboravio" da ga koristi. Imao je dobar levi visoki udarac nogom, ali je uglavnom pokušavao desnom.
"Mislim, želim ja njega da "ubijem", ali ne znam kako", kaže Darko.
Njegov rival, mnogo manji, znao je kako: navalio je na Darka svom silinom, da su mu noge bile krvave. I to toliko da više nije mogao da stoji.
Darkova porodica nije baš "bila srećna" odlukom da se bori, tako kaže, a jedne večeri, dok smo tiho razgovarali, Zorana mi je taj događaj opisala kao "glupost, glupost, glupost". Njena osećanja (ali i činjenica sa kakvom je lakoćom Darko deklasiran u ringu) odvela su ga od nekog novog kik-boks angažmana ka drugom brzom sportskom kraju karijere. Činilo se to kao dobra odluka.
Umesto toga, zainteresovao se za poljoprivredu. Nekoliko njegovih prijatelja se time bavilo, što mu je bilo simpatično, ali je jedna stvar privukla Darka: pomisao da bi time mogao da ovlada. Trebalo da je postane košarkaški čarobnjak, to nije ispalo kako treba. Poljoprivreda je bila druga šansa.
Darko se vrlo brzo "navukao". Putovao je u Italiju da vidi poznate voćnjake. Učio je o zemljištu, načinu sadnje, visini drveća. Razmišljao i o drugim voćkama, pored jabuka, uviđao raznovrsnost.
Darkova strast je stvarna. Kada mu je neočekivani sneg naneo štetu na oko četiri hektara jabuka ovog proleća, izašao je sa radnicima da proba da spasi plod. A kada je prošao kroz voćnjak u prvoj godini berbe, osetio je nešto što mu je, kako kaže, dotad bilo strano: ponos.
"Bio sam, prosto, istinski srećan. Znate, brali smo jabuke. Naše."
Stil / Blic / Kurir
