Naš poznati glumac Žarko Laušević preminuo je prošle godine u 64. godini od karcinoma pluća, a njegove uloge će se zauvek pamtiti.
Testament Žarka Lauševića, život na ivici između snova i stvarnosti
Borba poznatog glumca Žarka Lauševića sa opakom bolešću bila je emotivno, intelektualno i fizičko iskušenje, a deo te priče prenosi Boris Jakić u knjizi Lauš. Ovaj naslov, u izdanju Vukotić medije, pruža uvid u poslednje dane života jednog od najvoljenijih glumaca naše kinematografije.
U knjizi je otkriveno da je Žarko, kao svaki ozbiljan i odgovoran čovek, u proleće 2023. godine, napisao testament. U njemu je do detalja precizirao svoju poslednju volju, uveren da kraj nije blizu i da još ima vremena da se izbori s onim što ga muči. Njegov odnos prema smrti bio je specifičan – još od vremena tragičnog događaja u Podgorici, često je govorio o smrti kao o starom poznaniku s kojim je bio na "ti".
Iako je bio svestan težine svoje bolesti, nije prestajao da uživa u malim radostima života. Nije mogao da se odrekne cigareta, iako je prelazak s klasičnih na elektronske cigarete bio njegova mala "žrtva" u borbi za zdravlje.
Zdravstvena dilema: Operacija ili alternativni metodi?
Doktor sa ORL klinike Kliničko-bolničkog centra Srbije, koji mu je bioptirao tkivo, izneo je dvosmislene rezultate – postojala je mogućnost da je tumor prisutan, ali i nada da se možda radi o upalnom procesu. Pukovnik dr. Nebojša Marić, načelnik Odeljenja za grudnu hirurgiju na VMA, detaljno je pratio njegovo stanje. Marić je opisao Žarka kao čoveka koji nije bio uplašen, ali je preterivao s analizom. Čitao je sve što je mogao pronaći o raku pluća, uveren da će pronaći alternativni način za izlečenje.
„Bio je u dilemi – operisati pluća ili ne. Kada su rezultati biopsije supraklavikularne žlezde ostali nejasni, to mu je ulilo nadu da možda nije reč o kanceru, već o nekoj prolaznoj upali. Ta nada ga je povukla prema alternativnim metodama lečenja, uključujući promenu ishrane, redukovanje šećera i usvajanje zdravijih životnih navika,“ ispričao je dr. Marić.
Poklonio je doktoru knjigu jednog japanskog autora koja se bavila alternativnim pristupima borbi protiv kancera. Njegova odluka da izbegne operaciju nije bila zasnovana samo na strahu, već i na dubokom uverenju da će drugačijim pristupom moći da pobedi bolest.
Snimanja do poslednjeg daha
Uprkos upozorenjima lekara da je operacija najbolja opcija, Žarko je odlučio da je izbegne. Njegova profesionalna posvećenost bila je neverovatna – čak i dok je snimao "Vreme smrti" i druge projekte, verovao je da pred njim stoje bolji dani.
Dr. Marić ga je poslednji put video na premijeri filma Heroji Halijarda.
„Kada sam ga ugledao, znao sam da se bliži kraj. Kao lekar koji svakodnevno radi s onkološkim pacijentima, prepoznao sam simptome. Njegovo vreme je isteklo.“
Ali Žarko nije dozvolio da ga bolest definiše. Grabeći svaki trenutak, snimao je dokle god je mogao da stoji na nogama. Čak i kada je više vremena provodio u bolnici na Bežanijskoj kosi nego kod kuće, nastavio je da planira, nadajući se čudima.
Lekcija života: Suočavanje s krajem
Laušević je uvek živeo na ivici između života i smrti, između umetnosti i stvarnosti. Njegov testament nije bio samo dokument, već ogledalo njegove ličnosti – čoveka koji je prošao kroz tragedije, ali je i dalje verovao u smisao postojanja. Njegova borba sa bolešću ostaje inspiracija svima koji se suočavaju s izazovima, podsećajući nas da je najvažnije živeti svaki dan kao da je poslednji, s hrabrošću i verom u bolje sutra.
Kako je izgledala noć kad je Žarko pucao?
Bilo je to u noći između 30. i 31. jula 1993. godine kada je Žarko Laušević, u strahu za svoj život i život svog brata, sa devet hitaca usmrtio Dragora Pejovića i Radovana Vučinića koji su u to vreme imali 20 i 21 godinu.
"Svratili smo u kafić, gde sam, kada smo naručili jelo, pitao konobaricu: "Kakva je ovo galama" jer se čula neka buka. Mladić koji je sedeo na zidiću kafića upitao je: "Šta je bilo, momak?" Kazao sam: "Ništa, sve je u redu", a ovakav dijalog je i ponovljen, drugi, pa treći put. Nisam učinio ništa što bi moglo da isprovocira svađu," ispričao je Laušević i dodao:
"Prišao je još jedan momak, a ja sam udaren. Guran sam, vučen, udaran... Za trenutak sam izgubio svest. Sve se, procenjujem, zbilo za najviše pola minuta, sećam se samo delova događaja jer mi je u glavi bilo sve zbrkano. Osećao sam da mi se torba, koju sam u poslednje vreme uvek nosio preko ramena, i u kojoj je bio pištolj - otima. Uspeo sam da izvučem oružje, repetiram, ali napad nije prestao. Pucao sam, ne znam koliko puta. Imao sam užasno osećanje straha, mislio sam da su mi ispala kontaktna sočiva. Vidim zatim moj brat leži na dva metra od mene i iznad njega onaj drugi momak, koji ga bez prestanka udara nečim u glavu. Imao sam utisak da mu uzima život i pucao, bez razmišljanja".
Teško povređeni Andrija Kažić svedočio je ovako:
"Pejović je ostao da plati hamburgere, a kako se zadržao, Vučinić je otišao ka kafiću, govoreći da ide da ga dovede. Posle četiri-pet sekundi, začula se pucnjava. Kada sam se ja pojavio, video sam da je Branimir uhvatio rukama Vučinića. Tada je Pejović, kojeg ranije nisam primetio, u mraku na terasi, kao ni Žarka, viknuo: "Drži mu pištolj, pobiše nas!" Video sam da Pejović drži Lauševića za ruku u kojoj je bio pištolj, a zatim je Žarko cev okrenuo prema meni i opalio. Ranjen, pobegao sam ka društvu koje je takođe krenulo da vidi šta se događa... I dok sam se udaljavao, čuo sam nove hice...
Advokat Toma Fila je tada rekao da bi se to suđenje u bilo kojoj drugoj zemlji za jedno prepodne završilo oslobađajućom presudom, ali da je sud u Podgorici bio pod uticajem male sredine.
"Da su se svi pridržavali Njegoševe "Zlo činiti od zla braneći se, tu zločinstva nema nikakvog", postupak ne bi trajao toliko dugo. Ali vrlo brzo situacija se otrgla kontroli. Od širenja laži, nameštanja dokaza, loše urađenog zapisnika, da bi se kroz lokalne medije stvorio utisak da se radi o siledžiji Žarku Lauševiću i njegovom starijem bratu," govorio je Fila.
Šta se sve izdešavalo sa Lauševićem posle te kobne noći?
U Crnoj Gori 1994. osuđen na 15 godina zbog prekoračenja nužne odbrane
Kazna mu 1996. smanjena na 13, a naredne godine na četiri godine. Odslužio je četiri i po godine u zatvorima u Požarevcu i Spužu, a kada je 1998. pušten na slobodu, preselio se u Ameriku u strahu od krvne osvete. Vrhovni sud Crne Gore poništava poslednju presudu i 2001. ponovo ga osuđuje na 13 godina.
Na poternici je do 2009, a dve godine kasnije ga je pomilovao tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić.
Osuđen je na 13 godina zatvora zbog dvostrukog ubistva. Ta je presuda, nakon žalbi, potvrđena 1994. godine. Kaznu je izdržavao u Spužu i Požarevcu.
Nakon ukidanja presude od strane Saveznog suda, po ponovnom pretresu februara 1998. godine, kojim je predsedavala sudija Svetlana Vujanović, izrečena mu je kazna od 4 godine zatvora zbog dvostrukog ubistva u prekoračenju nužne odbrane.
Budući da je u tom trenutku već izdržao 4,5 godine, pušten je na slobodu. Ubrzo nakon toga je napustio zemlju i nastanio se u Njujorku, u SAD.
Vrhovni sud Crne Gore je, po žalbi tužioca 30. marta 2001. godine, tu odluku o kazni preinačio i izrekao kaznu od 13 godina zatvora.
Dana 3. jula 2009. godine, saopšteno je da je Laušević uhapšen u Sjedinjenim Američkim Državama zbog boravka u SAD bez vize i da se razmatra njegova ekstradicija Srbiji po međunarodnoj poternici koja je raspisana 2002. godine na zahtev Trećeg opštinskog suda u Beogradu.
Dana 14. septembra 2009. godine, sud u Njujorku doneo je odluku o ukidanju pritvora Lauševiću. Predsednik Republike Srbije Boris Tadić pomilovao ga je 29. decembra 2011, na osnovu Protokola između Srbije i Crne Gore (Žarko je bio srpski državljanin).
Branio ga je Toma Fila
Lauševića je pred crnogorskim sudovima branio Toma Fila, jedan od najpoznatijih advokata sa ovih prostora. Njih dvojica imali su posebnu vezu, a u arhuivu Borbe pronađeno je Žarkovo pismo Fili, koje mu je napisao 1996. godine.
Pismo vam prenosimo u celosti:
Dragi moj verni Tomo,
Prolaze mimo nas neki rokovi, žalbe, paragrafi, slova zakona. Šta to beše sve? Komore, Justicija, Hipokrat. Koga briga za sve to? Prolaze neki meseci, godine, "život mu je lako prolazio i prošao" , veli Crnjanski.
Samo se goji fascikla sa nekim beslovesnim papirima koji stvaraju privid. Eppur si muove? Ne, sve stoji u ovom mestu i u ovoj glavi, koja je samo tačka, centar oko koje se onaj besmileni krug samo ponavlja. E, pa dobro.
Ja više neću u taj krug. Vodaće me kao ćopavo magare što okreće dolap, ali neću više u tu arenu. Neću - svojevoljno. Teraće me bičem, znam, kad god zastanem, ali onako bodro, nadećno, ozbiljno, zadubljeno u ZKP - ne više. Uradiću sve ne bih li, inatno, zdrav ostao, ali sa pravom se više zamlaćivati neću.
Iz istog ubeđenja da ono što predstoji, kao ni ovo što se upravo dešava - nema nikakvu zakonsku opravdanost, ne želim da dalje time okupiram bilo kog, ponajmanje tebe, dragi moj Tomo. Kao što vidiš, sva nastojanja da se uzakoni naš postupak padaju u vodu pred voljom neke nepojmljive sile. Reći ćeš: "Pobeđujemo, ipak, sine!" Ne. Presudiće mi, prvostepeno, na proleće 1997, i slično ranijoj presudi.
Drugostepeno će zasjesti na proleće 1998, možda i ukinuti i... dokle tako? To se ne može "pobjedom" zvati. Operacija uspela pacijent "overdoziran" sa redovnim vanrednim lekovima - ispustio dušu. Ja da se "navlačim" na "lekove", više neću. Neću da blenem više u kalendar, prateći rokove, crtajući nove petoletke, ne znajući da je baš tog dana sudijama snaha dobila male boginje i da po tome nekom članu sudija ima pravo... Baš me briga.
Advokat, vrhunski, a Toma Fila, pre svih, kao najeminentniji u ovoj zemlji je bio i izraz visokog respekta prema sudu koji zaseda. Ne i u Crnoj Gori! Nažalost. To si navikao da se srećeš u sudnici sa sudijama, a ovo su VLASNICI PRAVA. Sud je jedno, mala privreda drugo, zar ne? Koliko u takvim odnosima može biti ravnopravnosti i objektivnosti, nećemo više trošiti reči.
Povlačim se. Šta god sam u životu radio, radio sam to celim bićem, svakim damarom svojim. Tako i ovog puta. Povlačim se sav. Ukoliko me ljudi ne shvate ozbiljno, samoizdavaću se u sedmom paviljonu.
Ako i tada budu insistirali da me vide, da mi pišu, da im pišem, ti znaš da ću i od toga umeti da se odbranim. Nadam se da niko neće proveravati koliko sam daleko spreman da idem, odlazeći od spoljnjeg, svega spoljnjeg. Spreman sam. Vrlo. Prešao sam onu crtu kad se čovek izmiri sa najznačajnijim i kad sve dobije druge vrednosti.
Znaš da nisam pragmatik nikad umeo da budem. Ničeg utilitarnog nema u mojoj odluci. Jednostavno, dosta mi je svega. Valjda je to "postignuta" svrha kažnjavanja.
Ogadilo mi se "nemam osnova", "pravilno zaključuje prvostepeni sud..." Ne mogu više. Hoću drugim stvarima da se bavim. Pravo je perverzno. Naše pravo i njegova primena. Cinična. "Ne samo oštećene porodice već i šira javnost". Jesu li sproveli anketu?
Niko me u Crnoj Gori više neće braniti. Ne, ni Tale, ni Guberina... Niko. Suviše ti verujem, a još više volim i poštujem da bih dozvolio da te neko zameni. Da govori tvoje rečenice, jer si im već sve kazao. Dalje - nema.
Neka Herostrat Radović, po želji i preporuci oštećenih odredi službenog advokata.
Zašto ću ćutati pred sudom i zašto ne želim da budeš tamo sa mnom?
Našim pristajanjem (mojim govorenjem i tvojim prisustvom) valorizujemo Viši sud kao regularan, dajemo kredibilitet postupku, za koji već sad znamo da se odvija s kršenjem zakona.
Reci, hajde zajedno da kažemo da nećemo pred Sud, na čije ćemo greške i povrede zakona, učinjene u septembru, avgustu 1996. moći izgleda da se žalimo 1999. godine.
Reci bilo šta, molim te, samo ne daj da se moja odluka skandalizuje i proglasi za naš raskid. Ne dozvoli da se oveseli veseli Danilović. Kaži šta god hoćeš, da sam sasvim poludeo, samo ne da sam ti ukinuo punomoćje, jer to i neću. Ukidam tebi i sebi pravo na odbranu pred TIM sudom.
Zašto nikog, pa ni najbliže, neću više da viđam?
Dugo, predugo lažem da sam u redu, da mi je dobro u zatvoru. Lažem, Tomo. A znaš koji sam fakultet završio. Povjerovali su mi. Kolege su "oduševljene kako pišem"; "nismo znali, on i slika","Ej, da mi je tvoja linija". Super. Neka se oduševljavaju i dalje i neka muški izdrže do nekog kraja moju nepravdu. Samo se više nećemo viđati.
Porodica? Deca su prirodno već vidljivo omrzela ovaj ambijent u posetnoj sali, vjerovatno i dolaske.
Pitam se kad će početi i oca. (I to je jedna svrha kažnjavanja, zar ne?).
Ne mogu više da gledam majčinu suzdržanu muku (tri puta je dolazila, na po sat vremena) kad prešavši 1000km, gleda molećivo hoće li se neka uniforma smilovati da udeli dodatnih 10 minuta.
Svoju neizvestnost ne želim više da tovarim na tuđa leđa.
Hoću sam.
Svima ću pojedinačno ovo objasniti... I Upravi. Moraće da prihvate moju odluku.
Dragi moj najverniji Tomo,
Znam koliki si borac. Znam koliko si već učinio za mene. Nemoj da ti moje pismo zvuči kao retorika nezahvalnika. Ja nikad neću moći da ti se odužim za sve ono što si već uradio za mene, propatio sa mnom... Ako ikada izađem i ako jednom uzmognem, pokušaću da ti se odužim (odvratna reč), pokušaću da ti objasnim koliko mi je, i sada dok ti ovo pišem, teško.
Zauvek tvoj sin Ž.L.
Stil/Republika/Blic žena
