Pevač Sergej Ćetković već čevrt veka miluje prelepim glasom srca verne publike, a sinoć je u prepunom Sava Centru i proslavio svoj veliki jubilej, mada kaže da je tek na pola puta i da se raduje novim uspesima. Koliko je veliki čovek pokazuje i činjenica da su došle da ga podrže kolege iz različitih branši i žanrova. Iako slovi sa osobu blage naravi, priznaje da je najzahtevniji prema sebi.
- Uvek sam se vodio onom "manje je više". Publika je uživala u vrhunskoj muzici i udobnom raspoloženju. Bila je i moja porodica u prvom redu. Bez njih to ne bi bilo to. Hvala i kolegama i prijateljima koji su me podržali povodom 25 godina karijere - istakao je Sergej i dodao, kako se ponaša kao saradnik i u muzičkoj komunikaciji sa saradnicima:
- Zahtevan sam jer volim da sve bude kako treba. Ja sam prvo najveći kritičar samom sebi. Retko kritikujem jer su oko mene ljudi sa kojima sam na istim talasnim dužinama. Ćerkice su već bile mnogo puta i znaju kako izgleda biti sa mnom na bini - zaključio je kantautor nakon koncerta.
Sa druge strane, svojevremeno je istakao da je u detinjstvu bio veoma nemirno dete, što nam je vrlo teško da zamislimo, s obzirom na imidž kakav je izgradio na javnoj sceni.
- Bio sam jako nestašno dete i to me je držalo negde do osme, devete godine. Uvek sam u društvu bio predvodnik za razne nestašluke, i u porodici sa braćom, i sa drugovima iz ulice i škole. Moji roditelji su muku mučili sa mnom, jer nisu znali kako da me smire. Stalno sam smišljao neke nove igre, čak i neke, uslovno rečeno, kaskaderske poduhvate koji nisu bili nimalo naivni, organizovao razna takmičenja, trke biciklima i mnoge druge stvari - priča Sergej.
I dodaje da je otac morao da ispravlja posledice svih njegovih nestašluka.
- Koliko je samo puta otac plaćao i popravljao komšijske ograde u kojima bih završio posle jurnjave biciklom, kupovao nove gume i još toliko toga. Svaki drugi dan su me vodili na ušivanje. Kad me čuje kako idem niz ulicu i plačem, tata je već sve znao i odmah uzimao ključeve od kola da me vozi kod lekara.
Interesanta je i činjenica da nije nikako voleo fizičko u školi.
- Bio sam vrlo dobar – odličan đak. Voleo sam školu, a od predmeta najviše srpski jezik, tada srpskohrvatski. Nisam voleo fizičko, jer smo stalno imali nekakve maratone i kroseve, a nisam tip koji voli da trči. Međutim, košarku i fudbal sam obožavao. Od predmeta sam još voleo muzičko i likovno, ali najviše od svega, kao što sam rekao, srpski. Tu sam bio bez premca, pisao sam najbolje radove čak do osmog razreda, jer sam umeo slikovito da se izražavam, sa mnogo metafora i dobrih opisa i to se mojim nastavnicama dopadalo.
Posebno mu je u sećanju ostala jedna anegdota, zbog koje je jedva ostao živ!
- Moj otac je bio reli vozač i imao je nešto od opreme kod kuće. Jednog dana sam uzeo njegovu kacigu, a samo što sam dobio novi BMX bicikl, koji je tada bio jako popularan i ostvarenje dečačkog sna u svakom smislu te reči. Organizovao sam takmičenje – spust niz brdo Gorica koje se nalazi pored Podgorice, koje ima jako neravan i opasan teren - počinje Sergej kroz osmeh da objašnjava i nastavlja:
- Kad smo počeli da se spuštamo, bio sam u vođstvu sve do trenutka kada mi se očeva kaciga, koja je naravno bila tri broja veća, nije okrenula tako da ništa nisam video, a brzina je bila tolika da nisam mogao da se zaustavim. Završio sam u komšijskoj ogradi. Verujem da nema potrebe da objašnjavam šta je posle usledilo, jer sam o tome već govorio na početku intervjua.
Ali, muzika je od detinjstva imala za njega veoma važnu ulogu.
- Mnogo sam voleo da crtam, ali je muzika ipak, od najranijeg detinjstva, bila moja velika ljubav. Već sa šest, sedam godina sam slušao neke očeve kasete, skoro sam setio koliko sam tada zavoleo pesmu “The House of the Rising Sun” grupe “The Animals”. Kasnije je to Miki Jevremović prepevao. Gledao sam u instrumente kao opčinjen. Onda sam upisao nižu muzičku školu, bio član horova, počeo da se družim sa muzičarima koji su tada bili aktuelni u Crnoj Gori, osnovao svoj prvi bend i sve ostalo je istorija - zaključio je pevač.
Kako važi za jednog od najstaloženijih i povučenih pevača sa naše javne scene, koji ne voli mnogo medijski da se eksponira, da li ste mogli i da pretpostavite da je bio ovako vragolast i svojeglav u detinjstvu?
