Ružica Sokić jedna je od najsjajnijih diva jugoslovenskog glumišta, iza sebe ostavila je dubok i trajan pečat u filmskoj i televizijskoj umetnosti, a iza scene, njen privatni život bio je obeležen ljubavlju prema suprugu Miroslavu Lukiću, s kojim je provela tri decenije u skladnom i srećnom braku.
Njihov odnos bio je toliko poseban da je Ružica, pred kraj svog života, izrazila želju da je Miroslav ne zaboravi, što govori o povezanosti i nežnosti koja ih je vezivala.
- Samo da me ne zaboraviš — bile su poslednje reči dive jugoslovenskog glumišta Ružice Sokić, koja je svom suprugu Miroslavu na rukama izdahnula.
Njena poslednja želja postala je simbol te velike ljubavi koja je trajala do poslednjih trenutaka. Njihov brak i ljubav bili su uzor mnogima, primer iskrene podrške i uzajamnog razumevanja, i to je ostalo upamćeno i cenjeno među onima koji su ih poznavali.
Ružica je bila ćerka Petra Sokića, trgovca i suvlasnika večernjeg lista "Pravda", koji su braća Sokić osnovala 1904. Kada je izbio rat, Sokićima oduzimaju štampariju i u njihove stanove useljavaju gomilu sustanara.
Nakon okupacije zemlje od strane Nemačke, Ružičin otac bio je osuđen na smrt, međutim ipak ga oslobađaju i uspeva da se vrati u Beograd, ali su mu oduzeta sva građanska prava. Ružica je više puta isticala da je ovaj period detinjstva bio tragičan i ispunjen agonijama.
"U trosoban stan ubacili su nam porodicu nekog frizera jer je to bila ruska formula stanovanja", ispričala je Ružica u intervjuu za Story 2006. godine.
"Ti ljudi iz sela Rušnja maltretirali su nas, naročito mog oca koji je zbog verbalnog delikta bio prokažen i zatvaran. Čak su i mene saslušavali, ali nisam dozvolila da mržnja nikne u mom biću. Nikoga ne mrzim, pa ni te ljude koji su mi uništili život", istakla je glumica jednom prilikom.
Doživela je veliku ljubav, ali nije želela da se ostvari kao majka, bila je u srećnom braku sa Miroslavom Lukićem i on je bodrio i čuvao do samog kraja. Ali uprkos činjenici da su se neobuzdano voleli i bili posvećeni jedno drugom, ona se svesno odrekla majčinstva.
Iako mnoge žene koje se svojevoljno odreknu prilike da se ostvare u ulozi majke, najčešće budu osuđene, javnost je Ružicu razumela.
- Želja za karijerom je najviše uticala na to da prihvatim činjenicu da nikada neću imati dete. Bojala sam se da zastanem, a i plašila sam se porođaja - ispričala je Ružica Sokić jednom prilikom. Pored toga je imala i veliku presiju, nesrećno detinjstvo je ostavila iza sebe i sve što je želela jeste da u svakom smislu bude slobodna. Iza cele priče krio se veliki strah.
Ružica je volela da putuje, a najdraža putovanja su joj bila upravo ona na koja je išla zajedno sa suprugom. Iako je bila dama starog kova, uvažena od svih, bila je poštovana od političara, uglednih ljudi, ali najviše je volela kada je zaustave na ulici obični ljudi i udele joj kompliment na račun njene glume.
- Volela je svet koji sretne na ulici. Svi saobraćajci su je znali. Oni su je zvali "Ružica nacionale". Bila je vrlo otvorena da sa svakim razgovara, da se nasmeje - govorio je njen suprug svojevremeno.
Ružica je radila skoro do kraja svog života, a jedna od poslednjih njenih predstava bila je "Žanka Stokić". Svako izvoženje doživljavala je kao mali praznik. Komšije koje su je u tom periodu viđale mogle su da potvrde da izgleda kao devojčica, energično je hodala Krunskom ulicom, najčešće je imala rančić na leđima, a hod je odavao utisak da se radi o devojči, a ne o ženi koja je zašla u ozbiljne godine.
- Nije shvatala da je bolesna. Ni ja nisam prepoznao da je toliko bolesna. Imala je operaciju 2012. godine i usledila je neugodna situacija. Trebalo je da usledi rehabilitacija i tada više nije igrala. Pokušala je još jednu predstavu da odigra u januaru 2013. godine. Mučila se s njom dosta. Nije mogla da se seti teksta, pa je imala šaptača. Bilo je jasno da više neće moći da igra i da se s njom nešto dešava. Ali smo mislili da se to dešava ljudima u tim godinama i da se javlja zaboravnost. Nekad se to zove demencija, nekada Alchajmer. Vodio sam je na razne preglede. Tek krajem 2013. godine na Neurohirurškoj klinici se jasno videlo da je veoma bolesna. Nažalost, ili hvala bogu, nije se dugo mučila. To su bolesti koje mogu da traju i da budu mučenje - drhtavim glasom je ispričao Miroslav.
Ružica je otišla boreći se sa jednom od najstrašnijih bolesti. Ona je svet zaboravila na kraju života, ali svet nikada neće zaboraviti nju.
