Milovan Mića Stojanović, danas čovek koji retko uzima varjaču u ruke, nekada je bio lični kuvar Josipa Broza Tita, i ta uloga donela mu je brojne izazove. Život u Titovoj službi značio je da je svaka njegova kretnja bila pod budnim okom nadležnih, da su pažljivo pratili s kim se druži i gde se kreće. Odabrati ovaj poziv i zauzeti mesto kraj jednog od najmoćnijih lidera tog doba nije bilo jednostavno, Mića je morao da balansira između svog zanata i sveta politike, uvek svestan opasnosti koja je vrela iz tanjira koji je servirao.
Posle penzionisanja, kuvar Mića je u Zemunu otvorio restoran koji je vodio sa sinom Milanom, a svoje najdraže recepte smestio je u knjigu "Kako sam skuvao istoriju od Karađorđa do Tita".
Putovao je s Titom širom sveta, posetivši čak 27 zemalja. Za njega nije bilo odmora – morao je da bude prisutan na svakom koraku, jer je Tito živeo u stalnom strahu od mogućnosti trovanja hranom. Zbog tog straha, Tito je angažovao tim laboranata koji su analizirali sve što je Mića pripremao, ne bi li osigurali da je hrana bezbedna. Mića je postao više od kuvara – bio je i čuvar Titovog zdravlja, spreman da reaguje u svakoj situaciji.
Osim hrane, Mića je Titu često doturao i čašicu alkohola. Seća se dana kada su, za srpski Božić, Tito i Steva Krajačić popili piće koje je on pripremio za deset osoba – sve do poslednje kapi. “Pomislio sam da će ih morati izneti iz voza kad stignemo u Pulu, ili da će se saplesti na visokim stepenicama. Ali ne – hodali su pravo, kao da nisu ništa popili. Bilo je tu svakakvih dogodovština, ali sam znao da je najbolje praviti se da ne primećujem ništa, jer ako bi Tito posumnjao u mene, nisam mogao da očekujem dobar ishod.”
Iako su mnogi nagađali o Titu i slavnoj glumici Sofiji Loren, Mića diskretno otkriva samo delić te priče. Kaže da je Sofija, dok su boravili na ostrvu Vanga, kuvala za Tita u izolaciji, gde niko osim njih nije imao pristupa.
"Pravio sam se da sam pomoćnik," kaže on kroz osmeh, "dodavao sam joj seckani luk, oljušteni paradajz, pripremao osnovne sastojke. Ona se posvetila kuvanju, dok je Tito posmatrao. Da li je tu bilo nečeg više – ne mogu da kažem. Odan sam i nikada neću govoriti o detaljima.”
Iako su mnogi videli Tita kao osobu od autoriteta, Mića je kroz godine naučio kako diše, šta voli i šta ga može iznervirati.
“Nije voleo da čeka, ali ni da mu se servira vrela supa ili riba s puno kostiju. Nije imao strpljenja za sitnice, zato su mu jela od testa bila omiljena. Posebno je voleo četničku gibanicu – hrskave kore, kajmak... jeo je za dvojicu, pio za trojicu, a radio za četvoricu!”
U tim jednostavnim jelima, koja su ga podsećala na domaće krajeve, nalazio je utehu i zadovoljstvo.
Mića priča da ga je sudbina odvela na Maršalov dvor i da je, kao Srbin u Titovom užem krugu, odigrao retku i značajnu ulogu, ne promenivši položaj čak 24 godine.
Od 1956. pa sve do Titove smrti, Mića je pripremao vanserijske specijalitete za njega i mnoge visoke zvanice, među kojima su bili i najmoćniji svetski lideri tog vremena. Titovi gosti, preko 200 državnika iz raznih zemalja, uživali su u delima ovog posvećenog kuvara, čiji su dani na dvoru ostavili trajnu priču o umeću, odanosti i intrigama koje je samo on mogao da preživi i prećuti.
"Kad sam 1956. držao nastavu u restoranu „Golf“ u Košutnjaku, jedna žena je tražila kijevski kotlet. Gde me nađe! Piletinu i butera nisam imao, u sekundi sam, da se ne brukamo, osmislio jelo od onoga što je na raspolaganju, pitajući se ko to zakera. Konobar mi je rekao da je voditeljka s Radio Beograda koja na ruskom čita o vodostaju. Urolao sam brzo teleću šniclu s kajmakom. Na kotlet je zaboravila, tražila recept. Kao iz puške sam rekao da je to karađorđeva šnicla. Posle sam čuo da je to Tamara Broz, supruga Žarka Broza, Titovog sina."
Pala je prva ozbiljna preporuka i - Tito ga je „uhapsio“.
"Ni monarhija ni komunizam ne mogu bez dvorova, ali bilo je presudno ko sam, čiji sam. Znalo se da su mi roditelji stradali od Nemaca u Kragujevcu, a bio sam i pripravnik partije. Inače, umalo da postanem kelner. Kad su 1948. zbog Informbiroa siročad vratili iz Čehoslovačke, postrojili su nas: 50 ide za stolare, 50 za krojače... Mene zapalo da budem kelner. Nisam ni znao šta je to! Poslali su me u kafanu „Dinara“ po uniformu. E, tamo je u kuhinji bio jedan Rus, rekao je da Lenjin misli da su kelneri lopovi. To je u ono doba bilo jako važno i ja sam, zahvaljujući Rusu, uspeo da se prebacim u kuvare. I predsednik je hteo da bude kelner, ali je ponavljao razred pa je na tacnu zaboravio. Eto, bili bismo kolege, ali sudbina nas je ipak spojila."
S Aleksandrom Rankovićem ni Titu ni Mići nije išlo glatko.
"Prvi sam saznao da će da bude smenjen. Milica, kuvarica iz naše ambasade u Moskvi, javila mi je. Inače, jednom je Leka tokom ručka na Fruškoj gori navodno pronašao pesak u pirinču. Sneg, a njegovi me peške poslali za Novi Sad rekavši da se oprostim s poslom. Ustanovilo se da mu je ispala plomba iz zuba, stiglo je izvinjenje."
Tito je najlakše gurao svoju politiku tokom državničkih ručkova i večera.
"Spremao sam Čerčilu, Staljinu, Brežnjevu, trojici američkih predsednika, Gadafiju, Rokfeleru i Rotšildu, koji su baš bili probirljivci, engleskoj kraljici, caru Hajlu Selasiju, brojnim predsednicima, bilo ih je sigurno preko 200. Morao sam da znam za koga treba da spremim košer, kod koga su kakvi običaji. Niko nije imao primedbu i Tito mi je uvek zahvaljivao. Da nas želja mine, prvom prilikom pojedemo lepinju iz crepulje s kajmakom."
Poslednja Nova godina koju sam dočekao sa Titom je 1980, u Karađorđevu. Već je bio prilično slab, ali na Jovanku, iako su dugo razdvojeni, još uvek je mislio.
- Deder, bogati, spremi za Joku jagnjeće pečenje i tortu. Znaš, Mićo, da ona to voli, pošalji joj. Video sam tad suzu u njegovom oku i znao sam da je još voli.
Mića i dalje smišlja nove recepte, a njegov talenat nasledio je sin Milan.
Stil/RTS/Kurir
