Pavle Vuisić je zaista rođen pod ovim prezimenom, ali to jedno dosadno "j" izazivalo mu je pravu glavobolju i gomilu komplikacija. Bilo je to slovo koje je uporno izazivalo greške, pogrešna tumačenja i zabune. I tako je, u jednom trenutku, rešio da okrene novi list – otišao je pravo u opštinu i zatražio da postane Vuisić. Samo jedno slovo manje, ali za Pavla ogroman korak napred.
Pavle je bio sin državnog činovnika, pa je zbog očeve službe često menjao prebivalište. Tokom mladosti, sticajem okolnosti, porodicu je Drugi svetski rat zatekao na Cetinju. Italijanski okupatori proterali su ih sa tog prostora, zajedno sa mnogim drugim porodicama. Interesantno je da je u tom istom talasu proterana i porodica Borislava Pekića, budućeg velikog književnika i akademika, takođe sina državnog službenika. Pavle i Borislav, dva mladića iz istog miljea, upoznali su se još u detinjstvu, pre nego što su obojica postali legende – jedan na filmu, drugi u književnosti.
Pred kraj rata, Pavle nije imao izbora – prisilno je mobilisan i poslat na Sremski front, jedno od najtežih bojišta. Ovo traumatično iskustvo bio je jedan od razloga zašto je tokom života gajio duboku odbojnost prema komunistima. Nakon rata, upisao se na Pravni fakultet u Beogradu, ali njegova priča tu ne ide uobičajenim putem. Nakon incidenta sa omladinskim partijskim rukovodiocem, kome je u šali uperio plastični pištolj u toaletu zbog neučtivog odnosa prema jednoj koleginici, Pavle je bio izbačen sa fakulteta. Ironija je u tome što je uvek bio naoružan duhovitošću, ali ovoga puta to ga je koštalo studija.
Ostao je bez formalnog obrazovanja, ali nikada bez duha i energije. Radio je svakakve poslove, od fizičkih do novinarskih, a srce mu je uvek bilo na reci. Ada Ciganlija bila je Pavlov drugi dom, mesto gde je pronašao ljubav prema čamcima i brodovima. Jednom prilikom, dok je sedeo na splavu, primetio je na zidu Titovu sliku. Ne trepnuvši, zatražio je ćebe. Kada su ga upitali zašto mu je potrebno, mirno je odgovorio: "Da prekrijem sliku." U tom jednostavnom gestu, kao u ogledalu, vidi se Pavlov duh – uvek svoj, bez kompromisa.
Najzanimljiviju anegdotu o Pavlu ispričao je glumac Enis Bešlagić.
Pavle Vuisić bio je jedan od najboljih glumaca na prostoru bivše Jugoslavije, a jednu anegdotu o njemu ispričao je Enis Bešlagić, gostujući u emisiji "Muštuluk" na UNA televiziji. Ta priča nasmejala je sve u studiju.
Anegdota glasi ovako.
"Pavle Vuisić u Sarajevu, snima film "Otac na službenom putu". I kako je celu valjda noć zalomio, pio, ujutru će ići na snimaje, ali pre snimanja čekada se otvore brijačnice, razumeš me, da se sredi, pa da ode na snimanje. I onako je mamuran ušao u onu prvu brijačnicu. Ovaj otvorio, on je seo, spustio glavu i rekao - brijanje. Kaže ovaj: "Čika Pajo, je l' može samo da podignete glavu?" Kaže on: "Šišanje."", ispričao je glumac Enis Bešlagić i svi u studiju su se nasmejali.
