Lepa Lukić postoji da bi trajala. Najpopularnija narodna pevačica svoje generacije još uvek izaziva pažnju, kako pevanjem, tako i nastupima na televizijama. Uvek duhovita Lepava nacionale omiljena je među starima i mladima. Zašto je tako, vidi se i u ovom razgovoru.
Kad uporedite svoje nastupe nekad i sad, kad vam je bilo lepše?
- Meni je uvek bilo lepo. Prošlog oktobra imala sam četiri solistička koncerta. Još pevam, narod me i dalje podržava. I sad je lepo kao i pre. Živim normalnim životom. Poštujem ljude, poštujem kolege, vole me...
Imate 84 godine, a na vama se ne vide. Da li je genetika u pitanju?
- Jeste. Majka mi je preminula u 94. godini. Uopšte nije imala bore niti je bila senilna. Do poslednjeg trenutka mogli smo s njom da se nasmejemo i našalimo, bila je duhovita žena. Neškolovana, ali bistra. Osim genetike, vesele sam prirode, svi vole da me slušaju po emisijama kad pričam jer nikad nisam dizala nos. Uvek sam bila pri zemlji, a uradila sam što niko nije. Ne volim da pričam da sam najbolja, ali neko bi preskakao preko pevača da je na mom mestu. Kažu mi da sam previše skromna, a drago mi je kad drugi lepo pričaju o meni.
Da li je oktobarski koncert bio oproštajni?
- Nisam ga tako najavila, ali je poslednji solistički. Tako sam se rasplakala na bini da su svi u publici zaplakali. Mene je mnogo pogodilo što ljudi ne daju da mi to bude zadnji koncert. Čekajte, nije zadnji, ali ne mogu da ih štancujem svake godine. Pojavljivaću se na televiziji, imam i nastupe. Bila sam u Kanadi, održala koncert u Nišu, u Hrvatskoj pred 1.500 ljudi. Suze su mi krenule kad sam videla da su me primili kao boginju. Pitali su se šta ću u Hrvatskoj, ali sada se to više ne gleda... Možda što sam žena (smeh). Mnogo sam se lepo provela. Onda u Kraljevu, u Pranjanima na takmičenju violina... Svuda po dva i po sata!
Koliko li je naporno?
- Sve sam izdržala! I svi se čude da mogu to u ovim godinama. Ali ja ne osećam godine jer imam lep život! Izdržljiva sam. Mnogo putujem, nije mi muka zbog, recimo, vremenske razlike od šest sati između Beograda i Kanade. Istog dana mogu da pevam. Obori me sutra, ali nisam od onih koji se posle letenja oporavljaju sedam dana. Prespavam ceo put i nisam od onih što bi legli čim stignu. Ali, kad sam prvi put išla u Australiju, izneli su me iz aviona.
Šta vas najviše drži?
Drži me to što trajem. Nisam pevačica koja je otpevala dva-tri hita, a niko ne zna ko je osoba koja peva. Izađem na Terazije da prošetam i samo čujem: "Evo Lepe!" Mladi od 20 godina žele da se slikaju sa mnom. Kažu mi: "Bravo!" Pitam ih da li to govore zbog pesme, a oni kažu: "Bravo i za pesmu, poštujemo vas, ali i zbog - vica!" To je onaj vic o minđuši.
Da ga ispričamo ponovo? Iako se vrti na Jutjubu, možda neko ne zna.
- Evo. Pita ćerka Milevu: "Mama, kako se pravilno kaže: naušnica ili minđuša?" Majka joj odgovori: "Sine, zavisi gde stavljaš. Ako stavljaš na uši, naušnica. Ako stavljaš na mindžu onda mindžuša!" (smeh). Eto šta me stimuliše da trajem, to je ta energija, da me i mladi vole i poštuju. Kako ne bih bila srećna! Šta mi koji đavo više treba!
Imate li trenutno neku želju o kojoj sanjarite?
- Nemam želju koja mi se nije ispunila. Majčinstvo mi se jedino nije ostvarilo, ali to znaju i deca.
Jeste li nekad školovali glas i pevanje?
- Ništa. Kad sam se nastanila u Beogradu i videla da sam popularna na sve strane, rekli su da treba da idem kod nekog profesora. Navodno, da mi postavi glas... Pokojni Novica Negovanović me odveo kod izvesnog Kostića i čovek mi je rekao: "Sve što bih uradio, ja bih pokvario!" Zato ja ne mogu nikad da promuknem. Glas mi se nije promenio od 1965. Ista boja, isti tonalitet, isto sve.
I uvek doterani. Frizura, garderoba...
- Takva sam, ne volim da idem neuredna. Redovno radim nokte, idem kod pedikira, frizera. Ne idem u narod, a da nisam spremljena. Sreću me ljudi, hoće da se slikaju, daju mi komplimente... To mi produžava život.
Da li vam se neki gospodin udvara?
- Pa udvaraju se, na jedan fin način. Ja se samo smeškam, gledam preko njih. Prija mi kad čujem: "Gospođa Lepa, što lepo izgledate! Joj, da sam malo stariji, da sam malo mlađi..." E, mislim se, kad bi baba imala jajca, bila bi deda (smeh). Idem u Toronto svakih šest meseci. Moram da uđem, pošto imam kanadski pasoš. Po četiri nedelje uvek pevam u istom restoranu i uvek je puno.
Gde vam je najlepše?
- Svuda mi je lepo gde ima naroda i gde me zovu.
A kad se setite rodnog Miločaja?
- Setim se, normalno, vodila sam seoski život. Ali kad bi trebalo da živim tamo - ne bih. Bila bih usamljena, nedostajali bi mi nastupi... Da se ne lažemo. Idem redovno, ali sad su kod mene moj bratanac i njegova žena. Treba mi neko da bude tu. Ja sve mogu sama, ali lepo je da neko od moje familije bude uz mene.
Šta vam najviše prija - da nekome kažete dobro jutro, laku noć, popijete kafu?
- Znači mi da ne pijem kafu sama. Ne pijem, ne pušim, ni kafu ne volim mnogo, ali moram ujutru da je popijem. Volim da popričam, nešto da se požalim, pohvalim... Ništa ne držim u sebi.
Bavite li se kućom, kuvanjem?
- Ja kuvam opasno. Sve sam sama radila, bratanac i snaja su odskoro došli da žive kod mene. Sad je moja snaja preuzela, ali ona voli kako ja spremam neko jelo. Čini joj se da ja to bolje uradim. Predobra je. Ne bih mogla da živim s nekim da nije tako. Ona vodi kuću. Čista je ko sunce. Privrženi su mi i potrebni su mi. Što bih živela sama?
Kako izgleda život s najbližom familijom?
- Od bratanca i snahe imam njihovu decu, moje unuke. Stalno su bili kod mene, i kao mali, i dok su se školovali. Vodala sam ih po moru, svuda. Dobra su deca, nisu skrenuli, vaspitani su i školovani, rade. Sad mi se unuk oženio, a unuka udala u Crnoj Gori, živi u Nikšiću. Čeka bebicu i presrećna sam! Postaću prababa! Nikad me nisu zvali baka, nego su mi tepali Lila, Lika... Kao što smo mi naše bake zvali "majko". Inače volim malu decu, pogotovu kad su od mojih najbližih. Srećna sam.
Kako birate garderobu?
- Sve sama biram, imam nos. Naučila sam da slažem boje, to je malo i prirodno kod mene. Nosim ono što mi lepo stoji, ne teram modu. Ali moda mi ide naruku. Neću u šortsu da izlazim na binu. Lepo se oblačim, pazim.
Je li vam palo na pamet da radite neku estetsku korekciju?
- Ne. Pisalo bi se godinama da sam nešto radila! Ne treba da se plašim nikog. Imam lep oblik lica i u ovim godinama. Prihvatam da neko mora da operiše deformisan nos ili klempave uši. Ali da sa 25 godina operiše celo lice ili podiže zadnjicu, nikako mi se ne sviđa. Na to imam pravo, ali nemam pravo da se bunim što to neko radi. Lepa žena se nagrdi. Kad neko skromno uradi, da bude lepše nego što je bilo - svaka čast. Ako imaš tanka usta, napravi korekciju. Ali neka ih tako raščepi, od uva do uva! Ma, neka svako radi šta hoće, nikom ne bih zabranila. Ja bih se bojala da mi ne izmene facu. Ja volim moju facu.
Autor: Ljilja Jorgovanović
