Iza osmeha legendarne pevačice Gordane Lazarević krije se bolna životna priča, zato neretko ističe da se tužni ljudi najlepše smeju. Postala je sinonim sa pozitivnu energiju i šalju, svi joj se dive kako fenomenlano izgleda u 7. deceniji. A pored sjajne karijere koju je izgradila, njoj je najvažnije što je ostala "naša Goca".
Njeno detinjstvo nije bilo nimalo lako, a jedan od najtežih trenutaka u životu joj je onaj kada je njena majka poginula, kao i kada je sa ocem i maćehom otišla da živi u Beograd gde je svakodnevno dobijala batine.
- Mnogo mi se ružnih stvari dogodilo u životu, ali moja priroda je takva... Ja sam se uvek borila, nisam odustajala... Ne znam kako da objasnim, lepa reč i gvozdena vrata otvara, tako nekako mislim. Osmehom sam se borila, kad bih se nasmešila, osećala sam da me ljudi prihvataju. Ceo život sam se borila da dobijem malo ljubavi od svakoga. Nisam se se ja osećala nevoljeno kao dete, ali... evo, i sad plačem, izvini - započela je Goca svoju zapovest za "Kurir" i dodala:
- Moj otac, on nije znao da pruži ljubav, ali bila je masa takvih roditelja u to vreme kad sam ja bila mala. On je bio surovo grub, ali neke osnovne postulate nam je postavio. Bio je vizionar, on nije imao ni četiri razreda osnovne škole. Govorio nam je da mi treba da budemo školovani i da otvaramo sebi vidike, da nam horizonti budu što dalji. Mi smo mu zahvalni na tome. Završila sam srednju turističku školu i počela da studiram turizam i ugostiteljstvo, ali nikada ga nisam završila - priča pevačica.
Dok nije počela da živi i radi samotalno, ističe da se mnogo namučila, te je bivalo momenata da se po 10 dana nije presvlačila.
"Sve je bilo surovo. Mama i tata su trbuhom za kruhom otišli u inostranstvo. Ostavili su mene i brata kod strica i strine. Onda je i strina morala da ide da radi, pa je ostavila mene i brata u kući u šumi sa jednim neuglednim čovekom da nas čuva. Nije se presvlačio po deset dana. Mi smo preko nedelje mazali pašteticu i margarin na hleb. Nismo znali ništa drugo. Dok strina ne dođe. Otud i moj gastritis, koji vučem od ranog detinjstva. Moram da kažem da nikada nismo bili gladni. Čokoladu smo kupovali jednom mesečno, onu malu", rekla je.
Međutim, Gocina majka je mnogo patila za svojim naslednicima, ali, sa druge strane, nije želela da izgubi muža.
- Jedva je izmolila tatu da se vrate. Majka mi je u saobraćajnoj nesreći pri povratku je poginula, tad sam imala deset godina. Poslednji put sam je videla sa svojih osam, kad je otišla za ocem u Nemačku. Otišla je iz straha da ne izgubi svoju ljubav, a otac je ranije otišao zbog egzistencije porodice... Prosto, on nije morao da ide, ali njegovi horizonti stalno su se proširivali, a mama... Ona je htela da isprati svog muškarca, uvek je govorila: „Deca će porasti i otići, a ja ne želim da izgubim ljubav.“ Kada je shvatila koliko joj nedostajemo, ona je njega jedva izmolila da se vrati da nas bar malo vidi. U povratku je vozio mamin brat od strica; njena rođena braća umrla su pre toga - objašnjava.
Pevačici otac se nakon toga nezvanično ženio nekoliko puta.
- To su bile neke žene koje su bile grube prema nama. Kada je jedna od njih došla, smislila sam srednju školu koja ne postoji nigde u blizini da pobegnem da ih ne gledam. Otišla sam u Beograd", ispričala je.
Već sa 15 godina se osamostalila.
- Ja sam se sa 15 godina osamostalila, niko mene nije izbacio iz kuće. Meni se nije svideo način na koji moj otac živi, maćeha, te žene koje je on dovodio i tako dalje... Ja sam po cenu života i smrti želela da odem. Jedna od tih mojih maćeha je imala rođaku u Beogradu, tu u Zemunu. Ona je zaista iz najbolje namere mene poslala kod te svoje rođake i ja sam otišla da stanujem tamo. Oni su imali sina jedinca i meni su dali jednu sobu, bili su zaista korektni ljudi, ali...otkriva šarmantna dama i nastavlja:
- On, pošto je bio jedinac, od ljubomore baš zato što su njegovi roditelji bili dobri prema meni, svaki dan me je tukao. On je bi mlađi on mene, ja sam imala 15 godina, a on desetak. Svaki dan me udarao, šutirao, vređao... Ja sam to trpela neko vreme, bila sam mršava i sitna i jednom sam ga tako udarila pesnicom da je on vrištao... Jednim udarcem sam mu pokazala da ne može više tako. Odmah je počeo da se žali i da priča kako sam ga udarala i da ja njega bijem, a ja sam uvek ćutala, nikada se nisam požalila na njega. Oni ljudi su skapirali o čemu se radi, ali su mi ipak rekli: „Goco, sine, mi imamo samo njega, a ti se, dete, snađi i i idi negde...“ Naravno da sam odmah otišla - zaključila je.
Izgubila najveću ljubav
- Imala sam ja još jedan momenat u životu koji mi je bio jako težak. To je bilo kada sam izgubila svoju najveću ljubav. Imala sam dve ljubavi, s jednim sam se rastala, a drugi je prerano otišao. E, kad je on preminuo, ja sam videla razliku. Tada sam emitovala tugu, ljudi su to osetili. Najbliži su me naterali da se trgnem, govorili su mi da me ne žele tužnu, onda sam ja shvatila da su oni sebični. Goca je uvek bila neko ko veseli druge, a njena tuga nije važna.
Nikada ne skriva svoje emocije i zna da bude vrlo direktna.
Ja sam sva transparentna, kad se smejem - smejem se od srca, kad plačem, ja zaista plačem, a kad volim - volim do kraja. Kada nekoga ne volim, ja sam led, volela bih da sam drugačija, ali nisam. Ne mogu da sakrijem svoju emociju, ljudi uvek znaju na čemu su sa mnom. Kada radite nešto iskreno, to mora da bude plodonosno, to je važno. Nekome su važni milioni evra, a meni to što i danas kad sretnem nepoznate ljude, čujem iza sebe kako kažu: „E, evo je naša Goca.“ Meni je to „naša“ možda i najveći kompliment. Nikada nisam želela da budem primadona, srećna sam što sam ljudima iz naroda, „naša“, to mi je dovoljno i hvala im na tome - ponosno kaže Goca.
