Glumica, književnica i slikarka Eva Ras ne samo što ne posustaje u novim filmskim projektima već nastavlja i s pisanjem. Jedna od retkih preostalih glumačkih legendi govori o tome, ali i o velikom broju neprijatnih stvari koje joj se događaju na ličnom planu.
Za nekoliko dana izlazi vaša nova knjiga "Plavi kaput korone kovid 19". Čekaju li nas iznenađenja?
- Pet godina sam pisala ovaj roman vođena idejom da smo svi bili opterećeni svakojakim svojim problemima kad je korona proglašena pandemijom. Nije rešila nijedan problem, nego je otežala naše živote. Mene je sravnilo sa zemljom, uništilo što sam bila lišena prava slobode kretanja. Nisam verovala da može početkom trećeg milenijuma da postoji ma koji virus koji bi zaustavio život na planeti Zemlji. Silni oprez i pogrešni proračuni imunologa kako će se virus ogromnom silinom širiti, po meni, nisu smeli da budu razlog da se zaustavi život čovečanstva, pogotovo ne tako revnosno da su policijski časovi trajali danima i da su građani sveta bili priterani u mišju rupu. Čovečanstvo oduvek živi s virusima jer su virusi stariji od ljudskog roda. Čemu onda širiti takvu planetarnu paniku?!
Zar nismo bili svi uplašeni? A ni danas nam nije svejedno...
- Mogla sam se i ja uplašiti i poverovati da je moralo tako da bude, ali sam samo videla da se pandemija svela na ograničavanja ljudskih prava. Sad znamo da je tako i bilo. Pandemija je riknula tako što je Putin napao Ukrajinu. Virus je pobeđen tenkovima, raketama, dronovima - dakle militantno, a ne imunizacijom. Iznenađenje je u tome što pisci koji su se uplašili virusa to ne opisuju u romanima kao ja, nego i dalje veruju da je proglašenje pandemije bilo potrebno.
Kao recenzent pojavljuje se hrvatski književnik i publicista Miljenko Jergović. On je vrlo probirljiv. Kako je došlo do saradnje?
- Kad je Bob Dilan 2016. dobio Nobelovu nagradu za književnost, rekla sam da čovečanstvo napokon zna ko je nagrađen jer je dobitnik čuveni rok pevač! Toliko puta je ta nagrada bila dodeljena ljudima koji nisu bili mnogo prisutni u javnom životu. Kad čitaoci budu imali u rukama moj novi roman "Plavi kaput korone kovid 19", većina njih će se obradovati kad pročitaju da je recenzent Miljenko Jergović jer ga mnogi znaju, cene i vole. Nas dvoje dugo godina sarađujemo s pesnikom Nikolom Vukolićem, koji je direktor Zadužbine Petra Kočića u Banjaluci i izdavač mog romana.
Šta se dešava sa Zafranovićevim filmom "Djeca Kozare", u kome glumite?
- Nedavno sam sinhronizovala delove filma. Kao što je bilo teško samo snimanje sa trista statista, stotinu dece i glumaca, tako i montaža filma koji ima ideju da prikaže divljanje zla nad nedužnim žrtvama nije jednostavna ni laka. Zafranović je film o jasenovačkim stradalnicima pripremao 30 godina i drago mi je što sam deo tog projekta, da sam prisustvovala golemom talentu reditelja dela i stvaranju remek-dela. Čula sam da će, ako stigne da završi do septembra, film biti premijerno prikazan na Venecijanskom festivalu.
Poslednjih godina stalno ste na meti raznih kritika. Aktivni ste na društvenim mrežama, ne delite stavove većine i... iritirate ljude. Da li se zbog toga osećate loše?
- Ne radim ja to namerno. Takva sam se rodila, o svemu imam svoje mišljenje koje sam spremna po cenu života da branim.
Netrpeljivost prema vama ide dotle da nisu pošteđeni ni preminuli članovi vaše porodice, ćerka i suprug. Na koji način ste stekli hladnokrvnost i mir odgovarajući na takve napise?
- To je tako jer nisam prestala da živim s njima. Moja ljubav nije nestala, usahla zato što su napustili ovaj svet, nisam ih zamenila drugim ljudskim bićima, nisam se nikome obavezala, nemam novog muža ni novu decu, otuda mogu uvek da ih branim. A to što ih napadaju je samo dokaz da dobro čuvam uspomenu na njih.
Živimo u vremenu brzog zaboravljanja velikana, kako naših, tako i stranih. Nameću se sumnjive veličine, a oni koji istinski vrede skupljaju prašinu. Vidite li lek protiv ove masovne pojave?
- Stalno tvrdim da život pripada živima, a oni zaboravljaju one koji su već na onom svetu. Nije tako u stvaralaštvu. Ja sam ovaj roman pisala misleći na roman "Čas anatomije" Danila Kiša. Iz njegovog dela sam crpla snagu da ljude koji su mene nagazili nazivam njihovim pravim imenima i da kažem svoje striktno mišljenje o njihovim zlim delanjima protiv mene. Kad je Dušan Makavejev umro, Kinoteka, Fest i Festival autorskog filma su me izbrisali iz Makavejevljeve biografije.
Na koji način ste izbrisani iz biografije reditelja s kojim ste snimali svoje i njegove najveće filmove?
- Oni su poništili moju umetničku prošlost, nasrnuli na moju intelektualnu svojinu, umesto mene su ustoličili Anitu Mančić kao značajnu glumicu u Makovom stvaralačkom opusu. A kad je bila premijera digitalno rekonstruisanog filma "Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT", Jugoslav Pantelić, direktor Kinoteke, dao je Svetozaru Cvetkoviću da drži slovo kao da je on Eva Ras, glavna zvezda tog filma! To je trebalo preživeti. I ja sam to tako prebrodila što sam se, po uzoru na Danila Kiša, suočila sa tim otvoreno i opisala sve u romanu
Šta vas u 84. godini gura da i dalje snimate, budete prisutni: talenat, strah od nerada, samoće, želja za zaradom...?
- Mislim da je najveći zlotvor bio taj koji je izmislio penziju. Iako je planetarno prihvaćena, to je najveći genocid protiv starih ljudi, da ih penzijom sklone iz života. Nije normalno da neko ko je zdrav i prav mora da napusti posao jer ima godine koje su zakonom predviđene da ga uklone s radnog mesta. Na selu nije tako. Tamo svi rade, a stari su stubovi u porodicama. Čuvaju unuke, obrađuju bašte, brinu o stoci, pomažu mladima da lakše zbrinu porodicu, kuću održavaju da bude topli dom, kuvaju kačamak, peglaju posteljinu, mese mekike, dočekuju i ispraćaju unuke, prestanu da rade tek kad ih starost ili bolest spreče. Tako i ja radim kao da mi nisu godine koje jesu. Imam još mnogo toga da kažem o životu. Dok mogu, tako ću i nikako drugačije. Ja sam vernik i, kako bog hoće, tako činim.
Iako ste već dugo onkološki bolesnik, bogu hvala, držite se i nekako izgledate bolje, svežije. Delite li ovo mišljenje?
- Ne izgledam lepše. "Fucnula" sam se prilično, a 11. juna bile su 22 godine od prve terapije koju sam primila. Baš za vreme pandemije sam saznala da u Srbiji ima 50.000 takvih kao ja, koja dugo živim s tom bolešću, a na društvenim mrežama me hejteri nazivaju lažljivicom koja tako lovi poene i folira kako ima kancer. Za vreme pandemije mi je izašao na desnom obrazu takozvani sekundarni malignitet, koji mi je na Onkološkoj klinici operisao doktor Milan Kocić. Učestvovala sam u mnogim emisijama gde sam bila s modricama i flasterom na desnom obrazu. Ali moji hejteri su mislili da je i to foliranje. Znate, Milena Dravić se pre mene razbolela. Njen kancer je posle lečenja mirovao 17 godina, a kad se obnovio, ona je posle godinu i po dana umrla. Moj kancer je mirovao 19 godina, a sa obraza mi je otklonjen pre nešto više od tri godine. Doktor Kocić je rekao da će sigurno ponovo da izađe jer je takav histološki nalaz. Rekla sam mu: "Doktore, valjda ću pre toga da umrem."
Autor: Ljilja Jorgovanović
