Legendarna Odri Hepbern je nosila epitet filmske dive i najlepše žene svog vremena. Kroz život je koračala graciozno, kakva je i bila njena pojava, ali na kraju ju je sačekala teška bolest.
Osećajući da joj nije preostalo mnogo vremena, Odri piše knjigu memoara. Ovo su početne reči te knjige:
"Bila sam srećna u životu, možda je zato Stiven Spilberg predložio da glumim anđela po imenu Odri Hepbern u filmu "Susret"? Igranje anđela sa svojim imenom... čini se da to niko ne može da izvede. Uspela sam. Htela bih da verujem da ova moja poslednja glumačka uloga u zemaljskom životu neće biti prekinuta u narednom. Kada ljudi umru, gde oni odlaze? Da li će stvarno da postoji anđeo po imenu Odri Hepbern?
Sanjarim...
Uskoro će Božić, poslednji u mom zemaljskom životu. Moja rodbina i prijatilji su mi obećali da će se okupiti, pripremila sam poklone, čestitke...Ovo će biti najsrećniji Božić u mom životu. Srećna sam iako znam da ću uskoro otići, ipak sam srećna jednostavno zato što sam bila živa...
Ne želim želim da se opraštam sa ljudima na snimcima, to ću učiniti u stvarnosti. Želim da se izvinim svima sa kojima nisam bila u dobrim odnosima.. Ako sam nekoga uvredila, nije mi to bila namera... Rođena sam i živela sa velikom potrebom da svima dam ljubav, nežnost, ali to mi nije uvek uspevalo.
Govorili su da sam idealista i romantik. Bila sam osuđena da dajem ljubav bez razmišljanja svima. Kažu da je ljubav zahvalan dar, što više daješ više dobijaš.
Kada bi svi to razumeli, mnogo lakše bi nam bilo.
Vrlo je teško voleti one koji nas mrze, u najboljem slučaju držite ih na pristojnoj udaljenosti i ne reagujte na napade. Budite tolerantni i mržnja drugih ljudi će nestati.
Nisam bila podjednako suzdržana prema ljudima, mada sam pokušala. Ljudi su imali hiljade razloga da me ne vole ili da naljute na mene, jer je sasvim nemoguće da nas svi vole. Želim da se izvinim onima kojima sam i sama uskraćivala pažnju i ljubav. Sada se ništa ne može popraviti, preostaje nam samo da se pokajemo.
Nisam majka Tereza koja daje pouke ljudima u njihovom životu, i sama imam mnogo grehova, ali kada stojite jednom nogom u večnosti, mnoge stvari se vide drugačije, ispraznost se povlači u pozadinu i nerazumljivo postaje tako jednostavno i jasno.
Šteta što ovo razumevanje dolazi na kraju života, a ne na početku. Verovatno ga treba zaraditi, steći iskustvo da bi se razumevanje pojavilo. Putevi Gospodnji su neupadljivi, ali su i veoma pravični!
Možda je ovo najteže - biti zahvalan za sve što se u životu dogodilo, čak i za uvrede i gubitke. Da nisam imala pet pobačaja, da li bih manje cenila Šona i Luka? Boreći se za priliku da imam sopstveno dete, naučila sam da negujem život.
Preživela sam kolaps dve porodice, zbog čega sam cenila Robertovu pažnju. Žudeći za najmanjim odobrenjem i pateći od nedostatka svog detinjstva, naučila sam da budem prijatelj sa drugima i tolerantna prema svim manifestacijama volje i iritacije ljudi oko mene.
Žudela sam za ljubavlju i naučila da je dam svima, želela sam pažnju, stoga sam brinula o sebi, čekala pomoć i pomagala drugima...
Oduvek sam verovala da je glavna stvar u životu ljubav, ne samo između muškarca i žene, majke i dece, već ljubav prema svemu, čak i prema onome što nije previše prijatno.
Mama mi je usadila predivna moralna načela: da prvo mislim na druge, a zatim na sebe, da budem prijateljski nastrojena, tolerantna i u isto vreme suzdržana.
Sećam se kada sam ove principe rekla Sofiji, ona je bila ogorčena:
"Ne možeš uvek biti suzdržana! Kako ćeš biti suzdržana u iskazivanju svoje ljubavi?!"
Italijanska priroda moje drugarice govorila joj je da: u pokazivanju ljubavi ne sme da bude ništa suzdržano!
Ako me pitate šta je bilo najvažnije u mom životu, reći ću: deca i stečeno iskustvo.
Tek tada dolazi rad, naravno, dobar rad koji mi je pružio sreću u komunikaciji sa najlepšim ljudima, prijateljstvu sa mnogima, ali i dalje je najvaćnije to što mi je dalo duhovnu snagu i iskustvo.
Svi moji prijatelji su me naučili nečemu: biti suzdržan, poput moje majke, oblačiti se poput Živanšija; plesati kao Astera, biti iskreno velikodušan poput Peka; preneti svoja osećanja kao što to radi Nesebit, razmišljati poput Zinemena, da se ne stidim svojih osećanja poput Sofije, da pružite dušu onima kojima je potrebna poput Kristine Rot...
Ono što sam ja sada je delo mojih prijatelja širom sveta. Svaki od njih je zaslužan za deo Odri Hepbern, iako me vole i aplaudiraju mi - ovo je njihova zasluga.
Da li žalim zbog nečega?
Da, vrlo mi je žao! Žao mi je što sam kasno došla u UNICEF, i što sam kasno počela da putujem u zemlje kojima je pomoć potrebna. Toliko godina je prošlo u mirnoj tišini. Robert i ja smo mogli davati svoju slavu u zamenu za pomaganje deci! Ako imate takvu priliku, ne povlačite se, ne sedite mirno u svojim udobnim kućama, pomozite!
Ne mogu više da pišem, ne mogu to više uopšte da radim... Nikad nisam jela puno, ali sada nisma u stanju ni malo da jedem, jednostavno više nemam creva. Pažljivo su skrivali od mene da ponovljena operacija nije uspela, da je ostalo veoma malo vremena.
Moji jadni dečaci Robert, Šon i Luka! Mislite da je strašno umreti! Ne, žao mi je samo što im u stvarnosti neću moći biti bliska, ali iz nekog razloga sam apsolutno sigurna da mogu doći i pomoći im od tamo...
Igrajući ulogu anđela, uverena sam da mogu postati jedan barem svojoj deci i voljenim osobama.
Vratiću se, definitivno ću se vratiti tebi i sejaću ljubav celog svog novog života.
I takođe svima koji su mi bili dragi u ovom zemaljskom životu želim da poručim: Ne budite ravnodušni - to je glavna stvar koju morate naučiti u životu."
Odri Hepbern preminula je 20. januara 1993. godine u svojoj kući. Njene poslednje reči su bile:
"Čekaju me... anđeli... da radim na zemlji..."
NE PROPUSTITE
Bonus video:
