Misterija smrti Amelije Erhart: Na potragu potrošeni milioni, a više od 100 radio poziva upomoć samo je jedna osoba čula

Kada je desetogodišnja Amelija Erhart prvi put videla avion na jednom sajmu, nije bila suviše impresionirana, ali desetak godina kasnije slučajno se našla na izložbi aviona koja ju je zauvek promenila. Dok je sa prijateljicom posmatrala kako se avion kreće, nešto u njoj je "kliknulo", kako je to kasnije pričala.

Iako to tada nije razumela, bila je uverena da joj mali crveni avion nešto poručuje. Kada je 28. decembra 1920. godine prvi put letela avionom kojim je upravljao pilot Frenk Hoks, znala je da je to to. Znala je da mora da leti.

Iako su pred njom bile brojne prepreke koje je morala da prevaziđe, od onih finansijskih pa sve do predrasuda o ženama, nikada se nije predavala. Osim toga, kako je sama nekoliko puta rekla, nikada sebe nije smatrala tipičnom ženom, odnosno onakvom kakvom je prema očekivanju društva s početka 20. veka "trebalo" da bude.

Kao mala se penjala na drveće, hvatala pacove i trkala se sa dečacima. Zanimljivo je da je već tada primetila podelu koju društvo čini kada su u pitanju zanimanja, pa je zato bila vrlo uzbuđena kada bi u novinama našla članke o uspešnim ženama koje su uspele u područjima koja su bila smatrana "muškim". Sekla je te članke i lepila ih u svoju beležnicu.

I sama je mislila da će postati lekar, pa je pohađala Univerzitet Kolumbija, ali zbog finansijskih poteškoća morala je da napusti studije. Ljubav prema medicini na neki način je negovala ulogom medicinske sestre tokom Prvog svetskog rata, a upravo je tada shvatila da je fasciniraju avioni koji su nadletali zemlju.

Nakon rata radila je kao socijalni radnik i čuvala svaki novčić kako bi mogla da kupi polovan avion. Bio je to Kanarinac, koji je tako nazvala zbog njegove žute boje.

U to vreme već je postojalo nekoliko žena pilota, među kojima se posebno istakla Neta Snuk, prva ikada školovana žena pilot, koja je svoj prvi avion napravila sopstvenim rukama u dvorištu svojih roditelja. Ujedno je bila i Amelijin idol, a kasnije su postale bliske prijateljice. Upravo ju je ona podučavala letenju.

Amelija je zadržala svoj stari posao, jer od letenja nije mogla da živi, ali tada je jednog popodneva 1928. dobila poziv koji će joj promeniti život. Naime, kako je Amelija već dobila pilotsku dozvolu, čime je postala 16. žena na svetu kojoj je to uspelo, i imala nekoliko uspešnih letova, pročuo se glas o njoj. Zato joj je stigla ponuda da bude prva žena koja će preleteti Atlantik.

Javili su joj se ljudi koji su stajali iza te ideje: izdavač Džordž Putnam, koji je planirao da napiše knjigu o tom poduhvatu (a kasnije je postao Amelijin suprug) i piloti Vilmer Šulc i Luis Gordon.

U tom pokušaju su već stradale tri žene, pa je bilo veoma važno da paze na svaki detalj. 20. maja 1932. godine Amelija je zajedno sa svojim kopilotom u tajnosti poletela iz Harbur Grejsa u Njufaundlendu u Kanadi prema Parizu. Ali, zbog ekstremnih vremenskih uslova, morali su da slete u Londonderi u Severnoj Irskoj na jednu farmu. Uprkos tome, nakon 14 sati i 56 minuta preleteli su Atlantik. Tako je Amelija postala prva žena u istoriji kojoj je to uspelo.

Kada se vest o tome pročula, okupirali su je mediji i u Evropi i Americi. Primila je brojna odlikovanja za svoj podvig, a u svakom govoru koji je držala u tim prilikama isticala je da i žene i muškarci mogu da obavljaju jednake poslove jer i jedni i drugi poseduju inteligenciju, snagu volje i koordinaciju.

I dalje je nizala uspehe, pa je tako 11. jula 1935. postala prva žena koja je preletela Tihi okean, ponevši sa sobom samo termos s vrućom čokoladom. Imala je čak i sopstvenu liniju pilotske odeće i sarađivala je i s Cosmopolitanom, pružajući mladim devojkama najbolji mogući primer.

Dok se približavao njen 40. rođendan, Amelija se spremala za podvig života. Naime, plan je bio da s pilotom Fredom Nunanom preleti ceo svet i tako postane prva žena u istoriji kojoj je to uspelo.

Amelija i Fred na putovanje su se otisnuli 2. jula 1937. godine iz Majamija. Stigli su do Nove Gvineje, gde su se odmorili, a potom je pred njima bio najzahtevniji deo puta. Trebalo je da stignu do ostrva Haulend u Tihom okeanu, koje je bilo udaljeno više od 2.000 kilometara od njihove trenutne lokacije. Zato su iz aviona izbacili sve nepotrebne stvari kako bi mogli da koriste što više rezervnog goriva.

Ali, vreme nije bilo na njihovoj strani. Amelija je prijavila guste oblake, a nakon toga se neprestano gubila radijska veza s ITASCA-om. U poslednjoj poruci koju je uputila preko radija rekla je da im curi gorivo i da ništa ne mogu da vide zbog oblaka. I tu je izgubljen svaki kontakt s avionom. Amelija i Fred su nestali.

Odmah su počele opsežne potrage za njima, a tadašnji američki predsednik Frenklin Ruzvelt odobrio je četiri miliona dolara za što bržu potragu. Nakon dve nedelje, potraga je obustavljena, ali Amelijin muž nije se predavao. Sopstvenim sredstvima je finansirao dalje traganje, čak je kontaktirao i vidovnjaka.

Iako tela Amelije i Freda nikada nisu pronađena, 5. januara 1939. zvanično su proglašeni mrtvima. Međutim, postoje brojne teorije o tome šta se zaista dogodilo i jesu li oni uopšte umrli na tom putu.

Dok su teorije o tome kako su zapravo bili američki špijuni koje su Japanci otkrili ili da su počinili samoubistvo vrlo malo verovatne, postoje i dve koje već decenijama intrigiraju naučnike. Jedna govori o tome da im je jednostavno nestalo goriva, zbog čega su se srušili u more, dok druga kaže da su uspeli da prelete još 350 km od poslednjeg javljanja, čime bi stigli do obale Nikamarora.

Naime, na tom području decenijama kasnije su pronalaženi komadići odeće, komadić stakla koji odgovara njihovom avionu i razno improvizovano oruđe. Pronađene su čak i kosti za koje se smatralo da su muške, ali poslednja istraživanja iz 2012. godine potvrdila su da je reč o ženskom skeletu.

Tokom prezentovanja rezultata istrage, Rik Džilspaj iz TIGHAR-a, tvrdio je da je Erhart uputila više od 100 radio poziva upomoć između 2. i 6. jula 1937. od kojih su neki primljeni u Teksasu i Melburnu. On veruje da je malo preostalog goriva iz aviona potrošeno na radijske pozive.

Jedna osoba koja tvrdi da je čula njene pozive, tada je bila 16-godišnja devojčica koja je slušala radio u svojoj kući u Floridi. Tinejdžerka je opisala konfuzne pozive upomoć, među kojima je reč Njujork upotrebljena nekoliko puta. U jednom od poslednjih poziva, Erhart je pominjala podizanje nivoa vode, što je navelo na mišljenje da je avion delimično bio u vodi.

Spekulisalo se i da je Erhart bila povređena i da su ona i Nunan uspeli da prežive neko vreme na ostrvu jedući školjke, ribe i ptice i pijući kišnicu.

Takođe mnogi veruju da je slavna žena pilot umrla u kampu koji su ona i Fred sami napravili na jugoistoku ostrva i da je njen avion pao sa ivice grebena na kojoj se nalazio. Ostrvo je istraženo više puta, ali ostaci aviona nisu pronađeni. Sledeća ekspedicija uključiće i podmornice, koje će pretražiti morsko dno. Erhart je proglašena mrtvom 5. januara 1939. godine, a u izveštaju se navodi da je "ostala bez goriva i pala u okean".

Bonus video: