Džon Stajnbek je bio pisac kojeg su obožavali mnogi, a njegovo delo "O miševima i ljudima" postalo je nazaobilazni klasik. Međutim, o autoru je pričala njegova druga žena Gvendolin Kongren koja nije imala baš reči hvale. Naime, u memoarima je detaljno opisala golgotu petogodišnjeg braka sa Stajnbekom i njegov pokušaj da je gurne niz stepenice dok je ona bila u poodmakloj trudnoći sa njihovim drugim detetom.
Ali krenimo iz početka...
Gven je bila prelepa 20godišnjakinja koja je pevala u noćnom klubu u Los Anđelesu. Džon je bio zgodan 38-godišnjak, slavna ličnost, autor knjige Plodovi gneva.
Imala je velike grudi, duge noge i lepa stopala. Imao je ledeno hladne plave oči i bio je radoholičar, kao i veliki pijanac. Bio je i oženjen. Udvarao joj se „kao Don Žuan“. Prvo se opirala, ali se ubrzo do ušiju zaljubila.
Nekoliko minuta nakon što su prvi put vodili ljubav, on je ušao u mračno, tiho raspoloženje.
Sam početak memoara Gvendolin Konger Stajnbek najavljivao je nešto mračno...
Više od 40 godina, Gvendolinini memoari ležali su zaboravljeni u fioci. Novinar po imenu Daglas Braun detaljno je intervjuisao Gvendolin u Kaliforniji 1972. godine, kada je ona bila skoro u svojim 60-im godinama i bila je razvedena od Džona pune 24 godine.
Ona je u živopisnim detaljima ispričala svoj brak sa Stajnbekom — „tragedija, ali prelepa tragedija“. Braun je umro bez objavljivanja intervjua, a nekoliko godina nakon njegove smrti ova priča je objavljena.
Gvendolin je bila supruga koja je Stejnbeku rodila njegovo jedino dvoje dece, Toma i Džonija Juniora. Dosadila mu je, kako i njene trudnoće.
Teško je znati odakle početi da bi se opisala surovost Stajnbeka i njegovog ponašanja prema Gvendolin, ali možda će ova rečenica da vam približi njegovu ličnost:
"Izabrao sam te kao ženu da mi rodi decu, i evo radim na knjizi, radim sa svojim urednicima, a ti mi komplikujeđ život."
Čim se beba rodila, Džon je nestao na četiri dana opijajući se, a Gvendolin je pala u postporođajnu depresiju.
Gvendolin je obožavala Džona i podnosila je sve kako bi njen muškarac bio srećan - i on je to znao. Njegovo ponašanje bilo je udžbenička demonstracija prinudne kontrole.
Njihovo vođenje ljubavi bilo je „strasno, ujutro, popodne ili uveče“ — kad god je Džon to želeo. Bez ikakvog upozorenja, i često pijan, on bi "uronio u svoja bračna prava".
A ako seks zvuči zamorno, to nije ništa u poređenju sa selidbom. Tek što bi se negde nastanili, Džon je postao nemiran i odlučio da se preseli 300 kilometara dalje. „Kada bi Džon odlučio, to bi bilo to, verujte mi. Ponovo je bilo vreme za pakovanje."
Jedan nezaboravan selidba pretvorio se u putovanje iz pakla. Stajnbek je imao sadistički smisao za humor - na primer, držao je belog pacova kojeg je puštao u hotelskim sobama, a zatim silazio dole da bi slušao kako sobarica vrišti.
A ipak nije imao sposobnost da se smeje samom sebi. Upravo suprotno: u trenucima kada bi većina nas podnela malo zadirkivanja, Džon je padao u dubok, tihi bes koji je trajao danima.
Na ovom putovanju automobilom od Njujorka do Los Anđelesa 1942. godine, u uzavrelom automobilu natovarenom svim njihovim porcelanom i pločama i njihovim ovčarskim psom Vilijem, Džon je odlučio da skrene do Las Vegasa.
Gvendolin je imala osećaj da voze u pogrešnom pravcu i usudila se da to pomene. Džon nije reagovao. Naravno, završili su u pogrešnom Las Vegasu: onom u Novom Meksiku.
Džon je bio toliko besan jer je pogrešio da nije progovorio pet dana, pa čak ni psa nije pustio da piški, dok je vozio dalje u tihom besu dok nisu stigli u Los Anđeles.
Šest meseci kasnije, ponovo su se vratili u Njujork. Zatim u Meksiko, pa ponovo u Njujork, pa u Kaliforniju, pre nego što se vratim u Njujork. Džon je voleo da Gvendolin drži u neizvesnosti.
Gde god da je živeo, insistirao je na tome da ima svoje privatno spisateljsko „gnezdo“. Ali nije bilo govora o tome da Gvendolin može da sama stovri svoje gnezdo.
Kada je zatrudnela drugi put, Džon je želeo da ona abortira, ali ona to nije učinila - i, kada je jedne večeri bila iscrpljena, pokušao je da je gurne niz male stepenice. Kada im se rodio drugi sin i teško bolestan, Džon je rekao: „Hriste kako bih voleo da umre, on ti oduzima previše jebenog vremena.“
Poput Tolstoja, ispostavilo se da je Stajnbek bio pun epatije prema svojim izmišljenim likovima, dok su bili podli prema svojim ženama.
Stajnbek nije mogao da podnese uspehe drugih ljudi. Mrzio je Ernesta Hemingveja jer je dobio Nobelovu nagradu. (Stajnbek će doći na red ali tek 1962. godine)
On je Gvin poklonio Hamond orgulje, ali je požalio kada je počela da piše veoma dobre pesme. Čuo ih je pozorišni agent i rekao joj da su „veličanstvene“.
Kad je to čuo, Džon je postao „razdražljiv“. Usred noći je ustao, sišao dole i koračao okolo. Onda je pozvao Gvendolin na interfon. Ona je poslušno sišla dole, mutnih očiju. Džon je pio. Vrištao je na nju što se usudila da se „takmiči“ sa njim pišući pesme. „Da bih očuvala mir u našoj porodici“, priseća se Gvendolin, „nevoljno sam odustala od svojih napora kao tekstopisac.“
Na kraju, nakon godina trpljenja, suprotstavila mu se. Ovo je prelomni trenutak ove zadivljujuće priče.
Ona i Džon su plesali zajedno jedne noći 1948. godine, kada mu je Gvendolin šapnula na uvo: „Želim razvod.“ Džon je mislio da se šali, ali ona je bila ozbilna.
„Bila sam umorna od cepanja ili demontiranja, psihički ili fizički“, kaže Gvendolin. Par se razveo.
Džon se ubrzo ponovo oženio, a njegova treća žena bila je jaka Elejn iz Teksasa.
„Bila sam previše meka za njega, trebala mu je neka jaka poput stene“, rekla je Gvendolin koja se posle nikad više nije udavala.
Umrla je sama u Koloradu 1975. godine, u 58. godini.
