Srpska uzrečica koja kaže "kakva te kolevka zaljulja, takva te motika zakopa" možda je i nastala na osnovu sudbine velikog pesnika Vladislava Disa Petkovića. Rođen u višečlanoj porodici, Dis je bio više gladan nego sit. Siromaštvo se lepilo za njega, ne dajući mu da bude srećan. Njegova majka Marija bila je samohrana majka trinaestoro dece, jer je otac umro mlad.
Oni koji su ga znali govorili su da je uprkos siromaštvu uvek naginjao gospodstvu. Siromašni pesnik koji je imao gospodske manire.
Jedno vreme je radio kao učitelj u Zaječaru, a u Beogradu je bio pisar, a potom kao činovnik na carini. Ubzo je postao pomoćni urednik časopisa „Književna nedelja“.
Dis je bio oslobođen služenja vojske zbog lošeg zdravstvenog stanja. Mučila ga je kratkovidnost, zbog koje je psihički postajao sve nestabilniji, što se ogleda u njegovom pesničkom stvaralaštvu.
Sam je izabrao svoj nadimak DIS, proizveden iz imena VlaDISlav, ali mu se ovo dopalo jer je DIS ime rimskog boga podzemlja.
Koliko je noć bila njegovo vreme stvaralaštva i života najbolje je sam opisao u stihovima: „Jedva čekam veče da i meni svane-jer ja nemam dana“. Noć je odgovarala njegovim mračnim raspoloženjima. U noći su nastajale njegove najbolje pesme.
Dis je svoju ženu Hristinu Tinku spazio na Knez Mihajlovoj ulici i pratio je sve dok se i on njoj nije dopao. Samo šest meseci nakon upoznavanja, par se venčao u crkvi Svetog Marka. Dobili su ćerku i sina: Gordanu i Mutimira, a Dis je u tom periodu po prvi put bio srećan.
Za vreme Prvog svetskog rata bio je ratni novinar koji je prikazivao bitke srpske vojske. Zato je otišao na Krf, gde je pisao o tragediji koja je zadesila srpsku vojsku.
Dok je boravio na Krfu, čuo je da njegova supruga i deca gladuju u Beogradu jer čovek kojeg je zadužio da im donosi njegovu platu, taj novac troši na opijanje i kafanu. Dis to sebi nije mogao da oprosti pa je seo na brod da sam reši problem.
Tu se dešava tragedija jer smrt nalazi na dnu mora, gde je njegovo telo i vraćeno nakon što su ga izbavili i u džepu mu našli samo jednu drahmu.
Imao je samo 37 godina.
Hristina se kasnije preudala, ali nije htela da promeni prezime Petković. Njihova ćerka Gordana je stradala u požaru, dok se sinu Mutimiru gubi svaki trag.
Ovo je jedna od njegovih najčitanijih pesama:
Naši Dani
- Razvilo se crno vreme opadanja,
- nabujao šljam i razvrat i poroci,
- podigao se truli zadah propadanja,
- umrli su svi heroji i proroci.
- Razvilo se crno vreme opadanja.
- Progledale sve jazbine i kanali,
- na visoko podigli se sutereni,
- svi podmukli, svi prokleti i svi mali
- postali su danas naši suvereni.
- Progledale sve jazbine i kanali.
- Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
- ismejane sve vrline i poštenje,
- poniženi svi grobovi i životi,
- uprljano i opelo i krštenje.
- Pokradeni svi hramovi i ćivoti.
- Zakovana petvekovna zvona bune,
- pobegao duh jedinstva i bog rata;
- obesismo sve praznike i tribune,
- gojimo se od grehova i od blata.
- Zakovana petvekovna zvona bune.
- Od pandura stvorili smo velikaše,
- dostojanstva podeliše idioti,
- lopovi nam izrađuju bogataše,
- mračne duše nazvaše se patrioti.
- Od pandura stvorili smo velikaše.
- Svoju mudrost rastočismo na izbore,
- svoju hrabrost na podvale i obede,
- budućnosti zatrovasmo sve izvore,
- a poraze proglasismo za pobede.
- Svoju mudrost rastočismo na izbore.
- Mesto svetle istorije i grobova,
- vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
- Od nesrećne braće naše, od robova,
- zatvorismo svoje oči u džepove.
- Mesto svetle istorije i grobova
- Ostala nam još prašina na hartiji,
- ko jedina uspomena na džinove;
- Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
- pir poruge dohvatio sve sinove.
- Ostala nam još prašina na hartiji.
- Pod sramotom živi naše pokolenje,
- ne čuju se ni protesti ni jauci;
- Pod sramotom živi naše javno mnjenje,
- naraštaji, koji sišu ko pauci.
- Pod sramotom živi naše pokolenje.
- Pomrčina pritisnula naše dane,
- ne vidi se jadna naša zemlja huda;
- Al kad požar poduhvati na sve strane,
- kuda ćemo od svetlosti i od suda!
- Pomrčina pritisnula naše dane.
-
NE PROPUSTITE
