Naš veliki glumac Boris Komnenić preminuo je iznenada u 64. godini do posledica korona virusa. Tom prilikom su na svetlost isplivali neki čudni odnosi koje je imao sa bivšom suprugom.
Naime, Rene Penanen je rođena u Zagrebu za Borisa se udala kao vrlo mlada. Njih dvoje su dobili jedino dete, Niku od koje su dočekali čak i unučiće. Kada je poznati glumac preminuo pre tri godine, ona se oglasila ovim rečima:
"Retko se u životu sreće takav izuzetan čovek, pametan, talentovan, duhovit, sjajan zanimljiv tip, takav je bio uvek. Ostali smo u jako dobrim odnosima. Naša ćerka i njeno dvoje malaca, i moj sadašnji dugogodišnji suprug i ja, uvek ćemo voleti Borisa, a sada smo svi jako tužni pa molimo za razumevanje, pogotovo što Borisovi roditelji sada jako, jako pate", dodala je glumčeva bivša supruga.
O privatnom životu Borisa Komnenića malo se znalo, s obzirom da nije voleo da se previše eksponira u medijima. O neuspelom braku ovako je govorio:
"Moj brak se slavno završio, pošto se razvod pokazao kao odlično rešenje. Bio je to jedan od najlepših trenutaka u našem zajedničkom životu, nikada se nismo bolje družili nego tog dana kada smo se rastali. Otišli smo zajedno na ručak, divno pričali i božanstveno se proveli, a tako smo i nastavili. I posao je bio jedan od faktora za razvod, ali nije bio presudan. Rene i ja se nismo dovoljno poznavali pre venčanja, onda smo počeli da se upoznajemo i nije nam se svidelo ono što smo spoznali, ispričao je jednom prilikom."
Tada je istakao koliko mu je teško palo jer nije bio uz ćerku u tim godinama.
"Nisam stigao da je učim, jer je tokom ratnog vihora živela sa majkom u Hrvatskoj. Nismo se videli od izbijanja rata, jer iz nepoznatih razloga nikako nisam uspevao da dobijem vizu kako bih otišao da ih posetim. Od kada su vize ukinute, redovno se viđamo, ali sada je ona zrela i formirana osoba, majka moje unuke Lucije. Nike sada utiče na mene, pokušava da me vaspitava i učini zrelijim i boljim.
Ne umem ni da objasnim koliko mi je bilo teško. Radili su neki kanali, ni sam ne znam kako sam uspevao da ih ostvarim, a oni su mi samo obezbeđivali informacije da su njih dve dobro. Najgora je bila ta neizvesnost i naše međusobno nepoznavanje. Bile su to ćerkine najosetljivije godine u kojima nisam učestvovao i taj period je praktično zauvek izgubljen. Pokušavam da to ne ponovim s unukom i nadam se da ću u tome uspeti."
Opisao je i kako je izgledao prvi susret sa naslednicom posle pet godina razdvojenosti.
"Bio je to kao susret dvoje ljudi koji su veoma bliski, a ne znaju se. Sreli smo se u Ljubljani, jer tada još nisam mogao da dođem u Hrvatsku. Neprijatnost je veoma brzo razbijena, jer krv nije voda, a divni odnosi na sreću traju do danas".
