Jelena Jovanović Žigon bila je istaknuta umetnica koja je ostavila neizbrisiv trag u jugoslovenskoj kinematograviji, a njena gracioznost ostavlja je sve bez daha. Slava je nikada nije promenila, ostala je neverovatan dama do poslednjeg dana, te mnogi njene kolege ističu da se takva glumica jednom rađa. Gledaocima je ostala najdraža kao Jelena Todorović, čuvena prija iz "Žikine dinastije".
Rođena je 3. novembra 1933. godine u Beogradu. Potiče iz veoma ugledne porodice, unuka je Mitra Martinovića, koji je bio crnogorski divizijar, kasnije divizijski general Jugoslovenske vojske, predsednik vlade Kraljevine Crne Gore.
Tokom svoje karijere glumila je u velikom broju filmova i televizijskih serija. Prvu ulogu ostvarila je 1950. godine u filmu Opštinsko dete.
I u dalekoj Australiji snimila je sa velikim uspehom dva filma "Obećana žena" i The picture show man". U legendarnoj seriji o Vinetu koja je ostala zabeležna u svetskoj kinematografiji imala je zapaženu ulogu sa poznatim holivudskim glumcem Stjuartom Grendžerom.
Jelena je bila u braku sa glumcem Stevom Žigonom sve do njegove smrti 2005. godine, a sa njim ima kćerku Ivanu, takođe glumicu, i sina Nikolu, slikara.
Sudbinska ljubav sa Stevom
Kada su se prvi put sreli, glumica je imala tek 17 godina, dok je glumac imao 24 godine i zbog njegovog položaja, nisu mogli tek tako da uplove u vezu. Iako je imao reputaciju zavodnika, ipak, nije mogao da odoli čuvenoj Jeleni.
Važila je za jednu od najlepših Beograđanski onog vremena. Elegantna, krupnih očiju i uvek sa zanosnim osmehom na licu, od mladosti je važila za pravu damu, a već je bilo i onih koji su je zvali “srpskom Sofijom Loren”.
Kako su priznali, oni su se zavoleli dok je Jelena bila njegova studentkinja. Naime, Stevo Žigon i Jelena, tada Jovanović, prvi put su se sreli 1950. U tom momentu, ona je bila mlada studentkinja, a on asistent na katedri za glumu.
— U Stevu sam se zaljubila još sa 17 godina na Akademiji, gde je radio kao asistent. Od onda sam pod njegovom rediteljskom palicom — ispričala je predivna glumica godinama kasnije.
Udvarao joj se anonimnim pismima, jer je smatrao da je njihova ljubav u početku bila nemoguća. Međutim, ljubavne varnice niko nije mogao da ugasi među njima, te je došlo na red da glumac upozna i Jelenine roditelja, a to je uradio u svom stilu, na maestralan način.
U dom buduće supruge došao sa violonom. Kasnije je ispričao kako mu je ona već jednom spasla život, pa se nadao da će možda opet u tome uspeti.
Naime, za vreme Drugog svetskog rata Stevo je dve godine proveo u zloglasnom koncentracionom logoru Dahau. Svirao je violinu u orkestru, a zimi je ispod logoraškog odela krišom nosio i ono svečano, koje mu je bilo dodeljeno da nosi prilikom nastupa za naciste.
Par se venčao 1958. godine, a Stevo je uvek ovu godinu smatrao sudbonosnom.
— Godina 1958. unela je u moj život bitne promene. Oženio sam se Jelenom Jovanović i dobio sina Nikolu, danas cenjenog i intrigantnog slikara. Gospođa Žigon potpisivala se Jelena Jovanović-Žigon. Bilo je dobronamernih koji su taj potpis čitali ovako: Jelena Jovanović minus Žigon — našalio se glumac jednom prilikom.
Deset godina kasnije, na svet je stigla i njihova ćerka Ivana, a u decenijama koje su usledile, Stevo i nastavljao da se udvara svojoj lepoj supruzi. Otvoreno joj se divio i pred celim svetom pričao koliko je oduševljen nestvarnom lepotom svoje Jelene i ostalih žena koje su rođene u ovoj porodici.
— Nisam se naročito istakao u porodičnom životu i pokušao sam da to nadoknadim s Ivanom. A Jelena... I sad joj ovako mator govorim Marčbenksa: "Žudim za tobom, ne da bi bila moja u mraku poverenja, već u nespokojstvu žive sumnje koja nanosi rane". I sada je lepa moja Jelena. Au, mnogo je lepa! Mnogi koji su bili zaneseni njenom lepotom, nisu stigli da vide koliko je veliki njen dar. Taj usud prati i Ivanu, mada ona ume da tuče nokautom. I sad kad me pitaju koje sam sve nagrade dobio i koje su mi najdraže, odgovaram: "Nagrađen sam Ivanom, Nikolom, Jelenom i Vanom. I unuka mi je mnogo lepa" — ispričao je Stevo svojevremno.
Stevo je koristio svaku priliku da naglasi da mu je brak sa Jelenom bio najveća sreća.
- Ja sam se oženio u 31. godini, dakle kad sam u svemu bio stasao, kad sam znao šta hoću i šta treba sve da činim. Neosporno, brak sa Jelenom bio je za mene velika inspiracija, a i dobit. Njeno poreklo od Katuna i od Vasojevića Reke, uz njenu lepotu, i duše i tela, to je bila doživotvorena bajka...i ja sam toj predivnoj ženi, a i majci, mnogo zahvalan. Brak sa njom bila je moja najveća sreća. Nije valjda onda čudno što su se iz te sreće rodila onako sjajna deca, sa kojima imam neizmerno dobar, upravo idealan odnos, i malo je ako kažem da se ponosim njima - rekao je Stevo Žigon.
Na pitanje da li je obožavao više u životu ili na sceni, rekao je: "Ženu treba uvek obožavati. A onda, cela umetnost nije ništa drugo do obožavanje žene. Bez žene - nema glume."
Oprostila i prevaru
Steva Žigon je upoznao vanbračnog sina, kojeg je dobio iz kratkotrajne romanse sa glumicom Metom Vranič i to za vreme braka, tek kada je njegov naslednik imao 28 godina. O prvom susretu sa ocem Vid je progovorio nedavno za medije.
– Godine 1971. Stevo Žigon je došao u Ljubljanu, gde je režirao ‘Pigmaliona’. Elzu Dulitl glumila je moja majka Meta Vranič, tada veoma mlada, lepa i talentovana glumica. Moglo bi se reći da sam se nehotice dogodio kao proizvod jedne kratke romanse između velikog glumca i moje majke, koja se odlučila za mene uprkos situaciji, u kojoj je bilo očigledno da će se moj otac vratiti kući u Beograd, gde je imao već familiju – započeo je svoju priču Vid, vanbračni sin Steve Žigona.
Čuveni umetnik je znao da u Sloveniji ima sina, ali ga nije potražio. Sa druge strane, Vid je saznao ko mu je tada kada je imao 15 godina.
– Za to sam saznao kada sam imao 15 godina, ali nisam hteo da ga potražim, iako je i on znao za mene, prvenstveno zbog toga jer sam imao očuha koji me usvojio još kao dete, a i zato što nisam znao kako će reagovati njegova familija. Kad sam sabrao dovoljno snage da ga konačno upoznam, bilo mi je 28 godina. Odmah sam otišao u Beograd, gde su me divno primili, iako nijedan od članova porodice, osim Steve, nije znao da uopšte postojim. Narednih pet godina, od 2000. do 2005, kad je preminuo, dolazio sam k njemu u Beograd, i to su bili izvanredni trenuci koji se ne mogu zaboraviti.
Pred smrt, Žigonu je pao teret sa srca kada mu je Vid rekao da ga voli.
Neverovatnu emotivnu povezanost Jelene i Steve opisala je njihova ćerka Ivana u svojim memoarima, osvrnuvši se na poslednju očevu noć.
"Stevinu poslednju noć probdeli smo zajedno kod kuće, on, mama, ja i pas Bimbo. Ležao je kraj njegovih nogu nepomičan, nepomičniji od Steve, a ja sam čitavu noć pevala svom tati o danu pobede nad fašizmom i ponajviše Bulata Okudžavu. Toga jutra nisam primetila da sam ozdravila i da više nemam temperaturicu koja me je pratila poslednja dva meseca. Osećala sam samo jednu čudnu stvar. Moja ruka, kojom sam čitavu noć držala tatinu ledenu ruku, nije se hladila. Zapravo, tokom noći postajala je sve toplija," napisala je Ivana Žigon u svojim memoarima.
Preživela maltretiranje provalnika
Doživela je veliku traumu 2015. godine kada ju je, dok je bila sama u kući, napao i maltretirao provalnik.
- Bio je veoma jak, ali mlađi čovek. Gurno me je i maltretirao, držao za vrat i sve vreme je govorio: “U redu je Jelena, neću vas ubiti”. Valjda je to rekao kako ne bih vrištala - ispričala je tada vidno potresena glumica.
Kako je glumica otkrila, on je od nje tražio svo zlato koje ima u kući.
- Nisam mogla da mu odgovorim jer me je prigušio, pa je počeo da obija fioke. Uzeo je novčanike sa stola, nešto novca što imam - ispričala je tada Jelena Žigon.
Brojne nagrade i priznanja
Na zenitu svog života i uspešne karijere na međunarodnom forumu Zlatni vitez u Rusiji dobila je 2018. nagradu za životno delo u oblasti filma po imenu filmskog stvaraoca Sergeja Bondarčuka - kao najveće priznanje koje se dodeljuje na ovom festivalu.
Osim toga, njeno bogato stvaralaštvo je nagrađivano i brojnim drugim priznanjima kao što su: Zlatni prsten za najbolju glumicu (1961), Zlatni beočug, Orden Njegoša prvog stepena, za brigu o ranjenicima, Medalja Njegoša od mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija Radovića, Plaketa Jugoslovenske kinoteke za izuzetan doprinos filmu (2006), Počasni građanin Aleksandrovca (2017).
Jelena je preminula je 10. aprila 2018. godine u Beogradu, posle kraće bolesti.
