Atraktivna pevačica Tea Stoševska proslavila se učešćem u pevačkom takmičenju "Zvezde Granda", a veliku pažnju privukla je i zbog svog zanimljivog porekla.
Međutim, mlada pevačica jednom prilikom se oglasila i otkrila da li je Makedonka ili Srpkinja, a njena ispovest poprilično je interesantna, te je sa razlogom privukla veliku pažnju.
- Da li si ti Makedonka? Kad si došla u Srbiju? Jel govoriš srpski? Ovo su neka od pitanja koja mi ljudi postavljaju još od srednje škole. Ja sam neko ko smatra da nije važno šta si ni odakle si, važno je da si dobar čovek. Ali naravno svoj nacionalni identit ima svako, a ja nisam bila u svoj sigurna. Kada sam imala nekih 17/18 godina ni meni baš nije bilo jasno da li sam Makedonka, jer imam taj završetak na -ski. Pa sam u početku govorila da "jesam verovatno" i "moguće", i sama sudeći po prezimenu. Bila sam i ponosna na to jer su neki moji omiljeni muzičari bili Makedonci. Tako sam mislila sve do svoje 19. godine, a onda sam iz radoznalosti odlučila da pitam svog dedu i da rešimo dilemu. Upitala sam ga: "Deda, jel smo mi Makedonci?", već sigurna da će da mi potvrdi, deda mi odgovori kao iz topa:" Ne! Mi smo Srbi!" Bila sam zbunjena. Moj deda je rođen 1935. kao Anđelko Stošić u Srbiji, u okolini manastira Prohor Pčinjski u selu Miglence. Ostao je bez oca sa 8 godina koji je bio streljan na Ilindan 2.8.1943. kada su fašisti pokupili sve zemljoradnike sa njive i odveli na streljanje. Pradeda je nađen sa parčetom hleba u džepu koji nije stigao da pojede tog dana.
- Dakle moj deda je ostao siroče sa 8 godina, sa još nekoliko braće i sestara, sa majkom i sa babom bez oca koji bi, da je bio živ, možda zaštitio porodični nacionalni identitet dve godine kasnije kada su komunisti odlučili da su svi koji žive blizu Makedonije Makedonci i svim Srbima sa prezimenima na -IĆ, menjali u -SKI. Kada je stigao red na moju porodicu, bila je kod kuće baba sama sa decom. Komunisti su joj rekli: "Baba, ti od danas više nisi Stošić, nego Stoševski." A ona mu je na to odgovorila: "Piši me sinko, kako 'oćeš, samo nemoj da nas ubiješ.".. I tako je dedina porodica postala Stoševski. Sa tim prezimenom je deda odrastao, došao u Pančevo, oženio se mojom babom, dobio dva sina. Nekoliko puta kada je tražio da dobije svoju krštenicu, menjali su mu i kompletno ime, osim prezimena, pa je pisalo Ranđel iako se zvao Anđelko... ali deda nije zaboravio ko je i želja mu je bila da samo vrati ime sa kojim je rođen.
- '80-tih godina, deda je odlučio da vrati svoje ime. Bilo je to izuzetno teško dokazati i nisam sigirna ali načula sam da su negde zakopali svoje prave krštenice koje su kasnije pomogle dedi da vrati svoj identitet. I uspeo je! Samo je to i želeo, da umre sa imenom koje je dobio rođenjem, sa prezimenom svog oca i time ispravi nepravdu koja je učinjena nad njim dok je bio dete. Moj deda je vratio svoje ime i prezime koje je dobio rodjenjem. I umro je kao Anđelko Stošić. Kako to već ide, neko u porodici je uspeo da vrati, neko nije, pa u istoj porodici dva rođena brata se prezivaju drugačije.
- Takođe moja baba ima slučnu situaciju, rodjena je u Krivoj Palanci kao Mladenović, pa pošto su živeli na tromeđi Bugarske, Makedonije i Srbije, tri puta joj je menjano prezime: pod Bugarima Mladenov, pod komunistima Mladenovski, pa ponovo vraćeno u Mladenović. Onda se udala za Stoševskog pa su zajedno vratili u Stošić. Tako da moja baba u šali kaže da je ona jedina žena koja je imala 5 prezimena. Znajući celu ovu priču, kako sam u jednom trenutku počela da se bavim javnim poslom, susretala sam se sa pitanjima i "odakle sam došla" ali i "da li govorim srpski". Malo je teško svaki put usmeno objašnjavati i zato sam odlučila da sada javno to napišem:
- Ja sam Srpkinja, kao što je i moj deda bio. Da ga nisam onda pitala, ne bih i dalje bila u to sigurna. Sada jesam. Nisam ni otkud "došla", ja sam rođena u Beogradu, ceo život živim u Srbiji i škole sam završila upravo ovde, tako da da, govorim srpski i to mi je maternji jezik. U Makedoniju vrlo rado odlazim da pevam i tamo poznajem zaista divne ljude, toliko topao narod, toliko lepo druženje da nemam reči! Kada sam u Skoplju nemam utisak da sam u stranoj zemlji, osećam se kao kod kuće! Mnogo ih volim, a oni omiljeni muzičari su mi upravo Toše Proeski i Vlatko Stefanovski, dva najbolja makedonska muzičara! Kada sam tamo, ne propustim da pijem kafu na Trgu Aleksandra Makedonskog, prošetam Kamenim mostom i pustim da me obasja toplina makedonskog Sunca! Iz istog sela odakle je deda je i naš poznati pevač Staniša Stošić a deda kaže da su svi Stošići tamo rođaci. Deda je voleo kad ja dođem da pevamo etno pesme, od kojih i makedonske, dok je on svirao frulu, a bio je izuzetan frulaš- naš Bora Dugić! Frule je sam pravio od drveta! Čak je znao neke narodne pesme koje nigde ne postoje zapisane, a za 'Oro se vije kraj manastira" je uvek govorio da je to pesma iz njegovog kraja: "Pa šta misliš oko kog manastira se vije? Pa mog, Prohor Pčinjski! " Držao je celog života sliku svog manastira u kući i stalno mi je pokazivao sa setom. Umro je 2011. Ta slika i dalje tamo stoji. Naša krsna slava je sv. Aranđel i deda je slavio dok je bio živ, a baba je potom nastavila.
- Svakako nikada nikome ne treba dirati u identitet jer je uvredljivo i kontraproduktivno, te može stvoriti animozitet, već to mora isključivo biti stvar ličnog izbora i činjenica. Kao što sam na početku rekla, nije bitno šta si, važno je da si dobar čovek! Ljubav za sve dobre ljude - napisala je pevačica na svom Fejsbuk profilu.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
