Kada je bio ranjen u ratu u operaciji Oluja, javili su njenoj majci Dušici, a posle kratkog vremena, njen otac Nikola je podlegao povredama u bolnici u Beogradu.
"Imao je samo 28 godina! Živeli smo u Beogradu, ja sam ostala tu sa mamom, a on se malo pre rata vratio u Knin. Kad je sve počelo, dobrovoljno se prijavio da brani ljude s kojima je odrastao i svoje selo Plavno. Nažalost, napali su ih u toku noći i tati je prošao metak kroz glavu i zaglavio se u mozgu. I njegovog najboljeg druga su ranili, ali je on, hvala bogu, preživeo, dok je tata bio smrtno ranjen. Još uvek sanjam taj prizor."
Prevezli su ih helikopterom u Beograd u bolnicu. Mama je sve vreme bila uz tatu. Nažalost, preminuo je 11. septembra 1991. Sećam se kad su mami javili da je tata ranjen, iako sam imala samo dve i po godine. Bila sam napolju, mamu je to baš potreslo, prenosi Story.rs.
"Tako mala, bila sam mami najveća podrška i najviše sam je tešila, jer su svi njeni sa Kosova i Metohije i nisu odmah bili sa nama, ali je kasnije došla baka. U Beogradu je živela tatina familija. Uz nas je bio i moj pokojni stric Milorad, koji mi je mnogo pomagao", ispričala je Aleksandra za "Informer" svojevremeno.
Aleksandrina majka se kasnije ponovo udala i u drugom braku je dobila sestru za koju je veoma vezana.
"Bila sam zaštitnički nastrojena prema njoj. Mama je mnogo radila i trudila se da nam stvori sve, kao da je dobila natprirodnu snagu posle teških gubitaka", rekla je Aleksandra koja je šest godina nakon očeve smrti preživela još jedan gubitak.
Njen ujak je krenuo u svoj stan i više se nikada nije vratio. Aleksandrina majka je na sve moguće načine pokušavala da sazna o bratu sve i godinama mu je palila sveću za žive. Nikada nisu saznali šta se sa njim dogodilo.
