Naš čuveni psihijatar prof. dr Jovan Marić, koji je dosta proučavao odnos između muškarca i žene, pored ogromnog stečenog znanja, u životu se susreo sa situacijama koje nije mogao ni da zamisli, a neke od njih su ga bolele do smrti, kako je sam isticao. Naime, veliki porodični porblemi sa sinom mu nisu davali mira, a ruke su mu bile vezane, te ništa značajno nije mogao da preduzme, kako ga ne bi povredio.
- Sve sam mu napisao u jednom pismu i poslao na adresu gde sam dobio informaciju da živi sa majkom. Otišao bih tamo i kucao im na vrata, ali ne želim da se slučajno desi neka neprijatna scena. Imao sam tri braka, tri razvoda i troje dece - govorio je nekoliko godina pred smrt dr Marić.
Naslednika je dobio iz burnog odnosa sa trećom suprugom Danijelom, koja je 32 godine mlađa od doktora.
– Tokom drugog braka žena, ćerka i ja smo živeli u tastovoj kući na Senjaku, a ja sam imao svoj stan na Novom Beogradu, koji sam dobio od klinike i koji mi je služio da pišem knjige, a iskreno da priznam i za švaleraciju. Iz jednog takvog odnosa sa Danijelom, koja je tada bila moja studentkinja, dobio sam sina 2001. godine. Pošto sam tada imao novca, prodao sam taj stan na Novom Beogradu i sa drugom ženom se uselio u novi stan. S obzirom na to da sam novac dao ja, stan se vodio na moje ime i Danijela me je stalno napinjala da moram da obezbedim sina, jer imam dosta godina. Zbog toga sam mu 2002. godine, kad je imao samo sedam meseci, prepisao taj stan - ispričao je jednom prilikom i dodao:
- U Centru za socijalni rad su mi rekli da se Mateja, kad je napunio 15 godina, izjasnio da ne želi da me vidi više. Rekli su mi da, pošto plaćam alimentaciju, oni mogu da ga prisile na jednosatno viđanje u centru uz prisustvo policije. Nisam želeo da ga prisiljavam na to. Ubrzo sam saznao da mu Danijela to brani, da mu priča sve i svašta. Poveo se i sudski postupak za stan i tada je sudija presudila u njihovu korist. Samo se bojim da ne dođu izvršitelji i izbace me na ulicu.
Dr Jovan Marić se sa sinom, pred kraj života, sporio oko stana od 120 kvadrata u blizini Palate pravde, a u javnosti je odjeknula njegova molba upućena nasledniku.
- Mateja, sine moj, molim te, nemoj da me izbacuješ iz stana. Star sam, bolestan, nemam gde... Neću ni ja još dugo, možda još godinu ili dve, posle toga sve će ovo ionako biti tvoje. Ja ga sada javno pozivam da ostanem u tom stanu do smrti i da dođe u taj isti stan da porazgovaramo - istakao je tada.
Najviše od svega ga je bolelo što nije imao blizak odnos sa njim, kao i činjenica da ga nije video godinama.
- Sedam godina nisam video sina, ne znam kako izgleda. Želeo bih da ga vidim pre smrti, to je moja muka koju nosim sa sobom. I tu sebi stavljam minus što nisam uspostavio odnos sa sinom, što sam dozvolio da ga, pod uticajem njegove majke, tako dugo ne vidim. Čuo sam da studira FON. Ne znam gde stanuje, nemam kontakt sa njim. To mi je najveći žal. Rastao sam bez oca, a i moj sin na neki način odrasta bez oca - objašnjavao je.
Najveća radost su deca
Smatrao je da je ljubav prema deci najveća i to mu je bila neopisiva radost.
- Ljubav do smrti, to mogu samo deca. Svi su imali neke velike ljubavi, koje su trajale pet ili 50 godina, ali su se one ugasile. Sećate se lepih trenutaka s voljenom osobom, kako ste večerali, spavali, bili na letovanju... Ali da sa voljenom osobom imate dete je najlepše sećanje. Suočavanje s činjenicom da nema više onih koje volite mi je najveća tuga. Ali sve što se rodi mora da umre - zaključio je.
