Toma Zdravković nije bio običan čovek, a njegovi stihovi nisu bili tek slova na papiru. Njegove pesme su prožete teškom mukom, tkane životnim izazovima i slomljenim srcem, prenosi Blic.
Pevač Toma Zdravković vodio je buran i zanimljiv život, a njegov cimer Staniša Stanojević otkrilo je svojevremeno manje poznate detalje o njetovom životu.
Njegove pesme su uglavom nastale pod teretom tuge, uvojcima plave kose, ponekim plavim i crnim očima koje više nisu tu, koje su prošle kroz njegov život, kratko zadržavajući se ili prolazeći kroz njega, kao što je opisao u pesmi "Tužno leto".
Sve te pesme su tu i dalje, sa imenima poput Danka, Ljiljana, Sanja, Branka, Nada, Jelena, Anđela, Ana, Aleksandra, Dijana, Mirjana, Slavica... Reči i imena ostavljena su u nasleđe generacijama koje, barem u ljubavi, ne smeju da zaborave. Danas se divimo snazi tog duha, postojanju takvog bića koje, skoro 30 godina nakon njegove smrti, svakim stihom prenosi čiste emocije, vedrinu i dobrotu.
Spavao je na podu i pevao za činiju pasulja
Toma Zdravković je spavao na podu, pevao za dve činije pasulja i hleb. Svi članovi porodice Zdravkovića bili su talentovani za pesmu, ali Toma se izdvajao. Talenat je nasledio od oca Dušana, a već u petom razredu se istakao kada ga je nastavnik matematike podučio sviranju violine, čitanju nota i solfeđu.
„Spavali smo na podu i pokrivali se krparama, sve su nas vaške pojele“, pričao je Staniša njegov cimer. A sve je počelo kada su u centru Leskovca, tamo gde je pre nekoliko godina podignut spomenik Tomi Zdravkoviću, u septembru 1954. dva mršava, izgladnela dečaka ušla u kafanu “Radan” iz koje se stalno čula muzika. Oni su došli da izmole za ostatke od trpeze, ali sudbina im je namenila nešto više", ispričao je Siniša Stanojević u svom svedočenju.
Imao je Toma sreće jer ga je te večeri čuo upravnik Pozorišta u Leskovcu i pitao ga hoće li da peva u predstavi „Zona Zamfirova“.
„Može, rekao je, ali za dve činije pasulja i dva parčeta hleba“, priseća se pevačev drug.
Zarađivanje za Tominu porodicu počelo je kada je upisao trogodišnju tekstilnu školu u Leskovcu, na smeru pletenja. Međutim, tada nije počeo zarađivati novac. Njegov cimer, Staniša Stanojević, svedočio je o tome kako su zajedno živeli u iznajmljenom, memljivom sobičku u Ulici Nikole Tesle 25 kod "neke tetke Živke".
Dva meseca kasnije u “Radanu” gostovala je jedna prava kafanska zvezda - Silvana Armenulić. Pre nego što je stala na podijum slušala je mladog mršavog dečaka kako peva, pa je zatražila da narednu pesmu otpevaju u duetu. Bio je to presudan trenutak za Tomu Zdravkovića.
Ljubavi i nesreće ljubavi
Pevao je Toma Zdravković za Danku, Ljiljanu, Sanju, Branku i mnoge druge gorepomenute, ali malo je poznato da je jednoj Slavici, u koju je bio smrtno zaljubljen, posvetio najtužniju pesmu…
Slavica je imala plavu kosu i oči, a iza nje je ostala pesma “Buket belih ruža”, koja možda ne spada među njegove najveće hitove, ali definitivno krije najtužniju, štaviše, jezivu istinitu priču o njegovoj prvoj ljubavi koja je umrla ne napunivši 20 godina.
Odrastao je u siromašnoj porodici
Tomin otac Dušan bio je mesar, a majka Kosara domaćica koja je rodila petoro dece, najstarijeg sina Aleksandra, potom Ivana, Tomu koga su zvali Dado, ćerku Mirjanu i najmlađeg naslednika Novicu.
Odrastajući u nemaštini, Toma je brzo shvatio da ga život na selu ne privlači pa je već sa petnaest godina počeo da peva i odmah uvideo da je to njegov jedini izlaz. Oni koji su ga slušali, vrteli su glavom i tvrdili da tu ima nečega, iako im mršavi i neugledni Toma nikako nije ličio na budućeg pevača. Ipak, on je svoje zanimanje vrlo ozbiljno shvatio i bio je rešen da krene u svet, a prva stanica bio je Leskovac.
Ostavši bez dinara i uveren da će brzo umreti zbog zdravstvenih problema, pobegao je prvo u Ameriku, a potom se decembra 1974. godine zaputio u Kanadu. Tamo je upoznao frizerku Gordanu koja je insistirala da se venčaju kada su ga već otpisali kolege, prijatelji, čak i lekari. Sve lošijeg zdravlja, morao je u bolnicu, gde su ga dva puta operisali. Iako je nastavio da pije i puši, njegovo stanje se privremeno stabilizovalo. Nakon što se rodio sin Aleksandar u Torontu, sa porodicom se krajem 1978. godine vratio u Jugoslaviju i snimio novi album. Pesme Umoran sam od života, Prokleta nedelja i Danka brzo su našle put do publike.
"Imao sam više sreće nego pameti. Sažalili su se na mene i zato me ponovo prihvataju. Da li zbog toga što znaju da sam bio bolestan i potucao se po Americi, Kanadi i vratio kući, a možda su me nekad i mnogo voleli, pa je to ostalo u njima. Meni je, mislim, sve to što sam prošao i izdržao moralo baš tako i da se dogodi. Ostao sam ja negde, u svom poslednjem genu, ipak malo seljače kog su novac i slava tresnuli u glavu. Ne, nije me sve to zbunilo, nego, ne znam ni sam, nekako nadmašilo. Ali, ne da se Toma, ne tako lako - pričao je po povratku u domovinu."
Pevao je u hotelu Šumadija i po kafanama na Ibarskoj magistrali. Februara 1982. u beogradskom Domu sindikata održao je svoj prvi solistički koncert posle 26 godina bavljenja muzikom i sa dna izbio na vrh. Već tada je važio za gradsku legendu u čijem društvu su rado sedeli najveći intelektualci i umetnici tog vremena. Iako ga je bolest ponovo slomila 1987. godine, na jesen je krenuo na turneju koja se reklamirala pod sloganom Oproštajni koncerti Tome Zdravkovića. Beogradski Dom sindikata bio je dvadeset dana pun svake večeri, a euforične scene ponavljale su se širom Jugoslavije. Naredni album Da l' je moguće doneo mu je još veću slavu.
Posle sedamnaest godina borbe sa kancerom prostate, preminuo je 30. septembra 1991. godine. Ali, legenda o najvećem jugoslovenskom boemu i čoveku koji je opevao svoje najtananije emocije i dalje živi, baš kao i njegove pesme koje su postale evergrin hitovi.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
