Mijuča Prada, rođena kao Marija Bjanki, 10. maja 1949. godine, unuka je čuvenog Maria Prade, koji je 1913. osnovao istoimenu modnu kuću poznatu po svojim koferima i ručnim torbama od kože, koji su bili popularni kod italijanske kraljevske porodice.
Njen otac, Luđi Đino Bjanki, vodio je kompaniju koja je proizvodila kosilice. Njena majka, Luisa, bila je naslednica kompanije za proizvodnju luksuzne robe, tada poznate kao Fratelli Prada („Braća Prada“), na čijem je čelu Luisa došla 1958, nakon smrti oca.
Iako je odrasla u porodici modnih mogula gde se sve vrtelo oko mode, Mijuča se isprva nije mnogo zanimala za porodični biznis, štaviše, bežala je od toga glavom bez obzira.
Diplomirala je političke nauke na Univerzitetu u Milanu.Postala je član Komunističke partije Italije, redovno deleći flajere na demonstracijama.
Kad je završila fakultet profesionalno je počela da se bavi pantomimom u milanskom teatru Pikolo, zatim se tokom 70-ih zaljubila u glasnogovorništvo i burno se zalagala za prava žena, a usput je uspela da postane vlasnica male galerije savremene umetnosti.
Marija se pridružila porodičnom preduzeću Prada 1970. godine i upravljala je jednom od dve preostale prodavnice. Godine 1978. nasledila je svoju majku na mestu šefa kompanije — koja se do tada smanjila na samo jednu prodavnicu, a nakon što ju je usvojila tetka po majci, menja svoje ime u Mijuča Prada i tada počinje revolucija u porodičnoj firmi kao i u celom modnom svetu.
Ona je danas glavni izvršni direktor Prade i zajedno sa svojim bratom Albertom, sestrom Marinom i suprugom Patriciom Bertelijem poseduje 80 odsto deonica Prada grupe i trenutno je napriznatija modna dizajnerka na svetu.
Prvi doprinos porodičnoj firmi daje kroz dizajniranje modnih dodataka, a nešto kasnije kreće sa unapređenjem dizajna celokupne marke. Kreirajući liniju crnih najlonskih rančeva 1985. godine, praćenim i drugim proizvodima od istog matrerijala zapanjila je čitavu modnu scenu.
Svoju prvu kolekciju ženske odeće je predstavila 1988. godine i pohvale su nastavile da se nižu. Mijuča je publici 1992. predstavila sekundarnu iliniju Miu Miu, koja je naziv dobila po kreatorkinom nadimku i inspirisana je njenim ličnim stilom odevanja.
Krajem 1970-ih, Mijuča Prada je upoznala Bertelija, toskanskog preduzetnika i vlasnika dve kompanije koje su proizvodile visokokvalitetnu kožnu galanteriju. Postali su poslovni partneri, a ovaj profesionalni odnos prerastao je u ljubavni, te su se ubrzo i venčali i dobili dva sina.
Sa Bertelijem kao poslovnim menadžerom, brend Prada se brzo proširio tokom 1990-ih i 2000-ih, kreirajući liniju muške odeće kao i Prada naočare. Pradina i Bertelijeva strast prema savremenoj umetnosti dovela ih je 1995. godine do stvaranja Fondazione Prada sa ciljem da predstave najradikalnije intelektualne izazove u savremenoj umetnosti i kulturi.
Mijuča je takođe bila jedan od prvih dizajnera koji je pozvao dobitnike Pritzkerove nagrade za arhitekte, odnosno Nobelove nagrade za arhitekturu da kreiraju Pradine prodavnice Epicenter u Njujorku, Tokiju i Los Anđelesu.
Tokom svoje karijere, Mijuča Prada je dobila brojna priznanja za doprinos međunarodnoj modi. CFDA joj je 2004. godine uručio svoju cenjenu Međunarodnu nagradu, dok ju je 2005. godine, časopis Tajm proglasio za jednu od 100 najuticajnijih ljudi na svetu. Godine 2013.
Prada je dobila nagradu Britanskog modnog saveta za Međunarodnog dizajnera godine, a sledeće godine joj je Institut za kostimografiju Metropoliten muzeja u Njujorku posvetio – zajedno sa Elsom Skjapareli – svoju godišnju izložbu pod nazivom Elsa Skjapareli i Prada: Nemogući razgovori.
Mijuči Prada naprosto je umela, a i dalje ume, da osluškuje vetrove svoga doba. Nikada nije kreirala odeću samo u komercijalne svrhe – kroz minimalistički ironični šik slala je večno prijemčive poruke.
Naposletku, da ljudi nisu toliko opčinjeni modnom institucijom koju je Prada izgradila, Pradine tašne i odeća zasigurno ne bi bili najviše puta kopirani komadi u istoriji mode. Ova pojava svakako ide u prilog neprikosnovenoj uticajnosti ove modne kuće.
Bilo kako bilo, da nije Mijuči, Prada bi najverovatnije ostala samo fabrika finih kožnih tašni. Ovako, izrasla je u ozbiljno konkurentnu modnu velesilu, koju će teško iko zbaciti sa pijedestala.
Zahvaljujući njoj, imamo modu kakvom je danas poznajemo – modu koja ne zazire od kritike i konvencija, koja je slobodna da se razvija, opominje i usmerava – modu, koja je od klasičnih uzora iz umetnosti pokupila ono najbolje i pružila mu savremeni šmek.
