Edit Piaf je bila kraljica šansona i muzička ikona 20. veka. Iako je živela samo 47 godina, njena sudbina je poput scenarija za film. Doživela je neverovatne uspehe na svetskoj sceni i još uvek niko nije uspeo da je nadmaši. Sa druge strane suočila se sa tragedijama, koje su joj prouzrokovale i velike psihičke probleme. Kako je život nije mazio, u petoj deceniji je izgledala mnogo starije nego što jeste, a ne njenom licu se videla bol koju je proživljavala.
Nije se dugo znalo ko je rodio
Rođena je pod imenom Edit Đovana Gasion u Belevilu u Parizu u imigracionom odeljenju. Prezime Pijaf, što na francuskom znači vrabac, dobila je zahvaljujući nadimku 20 godina kasnije. Pronađena je kao beba na stepenicama jedne zgrade – te se zapravo dugo nije znalo ko je joj majka.
Naime, radi se o prostitutka Aniti Majer koju je muž napustio, jer je otišao u Prvi svjetski rat. Editin otac bio je Luj Alfons Gasijon, ulični akrobat i pozorišni izvođač.
Anita je je živela u veoma teškoj materijalnoj situacij, te nije znala šta će sa bebom, koje je dobila iz jedne od svojih jednonoćnih romansi. Brigu o detetu prepušta svojoj majci, koja je čuvenoj pevačici i dala nadimak Edit, po jednoj britanskoj medicinskoj sestri koja je žrtvovala svoj život kako bi spasila fransucke vojnike.
Odgajile su je prostitutke
Međutim, Editina baka nije dobro brinula o njoj, te ju je otac Luj odveo kod svoje majke, koja je držala bordel u Normandiji. Ubrzo su o devojčici brinule prostitutke, koje su joj promenile pogled na život.
Edit nije imala najbolje uslove za život, zbog toga je obolela od delimičnog slepila i od svoje 3. do 7. godine se suočavala sa problemima sa vidom. Po jednoj od legendi, Edit je opet progledala kada je jedna od babinih prostitutki otišla na hodočašće do sada već kanonizovane svetice Terez de Lisije.
Nakon toga su Edit upisali u školu, no ona se u okruženju strogih profesora nije snašla te je neprestano bežala na ulicu. Nikada nije naučila u potpunosti da čita i piše, ali je zato svojim glasom mogla da rasplače baš svakog.
Pridružuje se svom ocu 1929. godine u njegovim uličnim akrobacijama. Kasnije je iznajmila sobu u hotelu Klermon i odvojila se od njega, idući svojim putem kao ulična pevačica u Parizu. Počela je i da zarađuje pevanjem po kafanama, a nje glas bi oduševio svakog gosta ili prolaznika.
Gubitak deteta sa 17 godina
Imala je oko 16 godina kada se zaljubila u dostavljača Luj Dipona, sa kojim je dobila dete, malu devojčicu po imenu Marsela, koja je posle dve godine preminula od meningitisa. Više nije imala dece i uvek je govorila da nikada ne želi biti majka. Nakon porođaja je našla posao u lezbijskom klubu ‘Lulu’s’, gde je bila vrlo sretna. Volela je buntovnike, snažne žene i odmetnike.
Edit otkriva 1935. godine vlasnik noćnog kluba Luj Leple, čiji su klub posećivali slojevi kako niže tako i više klase. On ju je forsirao da peva uprkos njenim nervozama i tremama. Njena visina (142 cm) inspirisala ga je da je nazove imenom koji će je pratiti celog života i biti njeno umetničko ime: Mali vrabac (La Môme Piaf). Njena prva ploča pojavila se iste godine. Nedugo zatim, Leple je ubijen, a Edit optužuju da je bila saučesnik u njegovom ubistvu, ali je oslobođena optužbe.
Vrtoglavi uspon
Leple postaje njen mentor i staratelj i koji, angažovanjem u kabareu, bira umetničko ime "Edit Pijaf". Prvo veče niko nije verovao da će jedna stidljiva devojka osvojiti ceo kabare. Upoznaje poznatog pevača Kanetia koji joj predlaže da joj pomogne oko karijere. Edit 1936. snima svoju prvu pesmu Les Mômes de la cloche, koja je bila na svim top listama skoro šest meseci. Skoto sve tekstove za svoje pesme pisala je sama.
Godine 1940, Žan Kokto piše uspešan komad Le Bel Indifférent u kome Edit glumi. Sprijateljila sa poznatim ljudima, kao što je glumac Moris Ševalje i pesnik Žak Boržea. Sama je pisala tekstove za većinu svojih pesama.
Legendarni zabavljač Žan Kokto joj je 1940. ponudio da igra u predstavi ‘Ravnodušni zgodni čovjek’, a već 1941. snimljen je film u kojem je ona igrala glavnu ulogu. Od tada za pevačicu nije bilo zaustavljanja – pokorila je i francusku scenu, ali je postala slavna i širom sveta. U rekordnom je roku zgrnula veliko bogatstvo, te je postala jedna od najtraženijih izvođača sa Starog kontinenta. Njene najpoznatije pesme su „La Vie en rose“ (1946), „Hymne à l'amour“ (1949), „Milord“ (1959), „Non, je ne regrette rien“ (1960).
Buran ljubavni život
U proleće 1944. godine Edit je već nastupala u prestižnom Mulen Ružu. Iste godine, u kratkom razmaku, umrla su joj oba roditelja, ali je tuga nije zaustavila. Sama je tada napisala možda svoj najveći hit - “La Vie en rose”, koji se danas smatra klasikom za sva vremena.
Pored Francuske, Edit je doživela veliki uspeh u Sjedinjenim Američkim državama. Upravo tada upoznaje ljubav svog života - boksera Marsela Serdana. Nepunih godinu dana ljubav je cvetala, a onda je Marsel nastradao u avionskoj nesreći kada je iz Pariza krenuo za Njujork ka voljenoj Edit. Do kraja života umetnica je živela u ubeđenju da ga je ona ubila, pošto je, u želji da što pre vidi svoju ljubav, nagovorila boksera da ne putuje brodom već avionom.
I sama doživljava dve saobraćajne nesreće, zbog kojih je do smrti imala problema s pokretljivošću. Kako je trpela nesnosne bolove, postala je zavisna od morfijuma. Svoje ljubavne rane pokušala je da ublaži alkoholom, te je i njega konzumirala u prekomernim količinama. Lekari su je stalno upozoravati da mora da promeni život i da ne sme da ide na turneje, a ona im je odgovarala legendarnom rečenicom: "To je najlepši način da izvršim samoubistvo."
Udala se 1952. za pevača Žaka Pilsa, Marlen Ditrih joj je bila kuma na venčanju, ali Serdana nikada nije prebolela. Međutim, njihova ljubav je doživela krah 1975. Posle pet godina, odlučuje da ponovo stane na ludi kamne i izgovara suudbonosno "da" 20 godina mlađem Teu Sarapou, zgodnom pevaču koji je brinuo o njoj i ostao uz Edit sve do njene smrti.
Njena sahrana se i danas pamti
U svojoj 47. godini, Pijaf umire od raka na Francuskoj rivijeri, 10. oktobra 1963, jedan dan ranije od svog prijatelja Žan Koktoa. Sahranjena je na čuvenom groblju Per Lašez u Parizu. Uprkos tome što je pariski nadbiskup katoličke crkve zabranio masi da se okuplja na groblju zbog načina na koji je živela, njena sahrana je okupila nekoliko hiljada ljudi na ulice Pariza.
Ubrzo je groblje bilo pretrpano sa više od 40.000 obožavalaca i poštovalaca. Šarl Aznavur je pominjao sahranu Edit Pijaf kao događaj koji je prvi put kompletno zaustavio saobraćaj u Parizu, još od vremena Drugog svetskog rata. Danas postoji muzej posvećen Edit Pijaf u Parizu.
- Živela je svoje pesme. Svaka njena pesma bila je kao priča koju je ispredala publici - ispričala je autorka knjige "Poslednja ljubav Edite Pjaf".
Poslednja pesma koju je ova slavna dama snimila bila je “L’Homme de Berlin” 1963. godine. Iako je sa njenom smrću praktično započelo rapidno umiranje francuske šansone, još se pamte hitovi ove žene tragične životne priče koja i dalje fascinira javnost.
