Nakon što se tokom poslednjih godina zdravstveno stanje Bate Živojinovića drastično pogoršavalo, njegova supruga Julijana-Lula Živojinović za medije je tada ispričala je kako je velikom glumcu najteže pao život bez glume.
Prisetila se kako mu je svojedobno Dragan Bjelogrlić ponudio ulogu u svom filmu Montevideo, vidimo se!, koji je izašao 2014. godine, i iako ju je Bata na prvu odmah prihvatio, kasnije je ipak morao odustati.
Poslednja filmska uloga
“Trebao je da dobije ulogu Malog Stanoja u starijoj dobi, čistača cipela iz Montevidea. Uloga je bila zahtevna, s puno teksta”, prisetila se u razgovoru za Hello Batina supruga. Bata je čitao scenarijo nekoliko dana i ona mu je pomagala s dijalozima. Iako je dao sve od sebe, kako je rekla, ipak je morao da odustane.
Stoga je njegovo poslednje filmsko pojavljivanje bilo u drami Led, kao deda Životija, 2012. godine.
Ali, Bata je zato tokom svoje bogate karijere snimio gomilu filmova kojih volimo da se prisećamo. Energično i s puno žara u intervjuima je prepričavao anegdote koje su pratile snimanja; od šamara koje je dobio do pijanog Ričarda Bartona, kojeg je morao da pridrža da ne padne.
U daljem tekstu donosimo vam neke od najzanimljvijih.
1. Voz bez voznog reda (1957.)
“Sedeo sam u kafiću Beogradskog dramskog pozorišta, a za drugim stolom bio je Veljko Bulajić sa Oliverom Marković. Prišao mi je, pozvao me je u Zagreb i rekao da priprema film koji će se zvati Voz bez voznog reda. Ponudio mi je ulogu, ali je već nekoliko dana kasnije stiglo pismo u kome mi se izvinjava što će Duju igrati Joža Gregorin.
Nisam se baš mnogo ražalostio, jer mi tada početnik, Bulajić, nije ulivao veliko poverenje. Ali, pošto je Gregorin otišao na snimanje filma Zvezda putuje na jug, ja sam ipak dobio ulogu. Zahvaljujući Bulajiću, ja sam napokon postao glumac. Postali smo prijatelji, gotovo rod. Svom sinu sam dao ime Miljko, po ocu Veljka Bulajića.”
2. Uzavreli grad (1961.)
“U tom filmu postao sam svetski rekorder u broju ponovljenih scena. Bilo ih je 66 i to u sceni u kojoj me momak koji igra mog sina šamara. Taj je imao jaku ruku – lopatu, a ne ruku – i svaki put bi me gotovo onesvestio, jer je bilo dogovoreno da me pet puta ošamari. Trajalo je to noć i dan. Predugo...
A Bulajić – još pa još! Pa su to prihvatili i ovi iz ekipe, hrvatski filmski radnici, svi moji prijatelji. Zašto? Ne zato što su oni bili Hrvati, a ja Srbin, nego što mi je nakon tridesete ponovljene scene lice nateklo, pa su morali da mi ublažavaju otekline svinjskim šniclama pre toga držanim u hladnoj vodi.
Posle su te šnicle stavili na roštilj i bilo im je u interesu da se scena što više ponavlja. Ta scena je – kada je film prikazan u Kanu, jedina izazvala aplauz publike u dvorani, pa mi je to bilo zadovoljstvo.”
3. Bitka na Neretvi (1969.)
“Film smo snimali tačno osamnaest meseci. I tačno toliko nisam video svoju porodicu. Kada sam se jednog dana napokon pojavio, vrata mi je otvorila ćerka i rekla: Pogledaj, mama, došao je čika Bata!”
4. Valter brani Sarajevo (1972.)
“Vidite, kako vreme prolazi, sve se zaboravi, i ostaje Valter. I kod nas i u inostranstvu. O Kini da i ne govorimo. Kinezi su se identifikovali s Valterom. U vreme NATO-vog bombardovanja 1999. godine, kineska televizija je sa mnom radila intervju. Taj novinar mi je kasnije pričao kako su se njihovoj redakciji javili milioni Kineza koji su hteli da dođu u Srbiju i brane Valtera. A Valter je Bosanac. Hajrudin Šiba Krvavac, redatelj filma, me je prozvao Frenki, jer su me neke novine nazvale Frenkom Sinatrom jugoslovenskog filma.”
5. Sutjeska (1973.)
“Ričard Barton je u ono vreeme dobio milion dolara da bi pijan igrao Tita. Držao sam ga oko struka, kamera mu je pratila samo glavu. Ja ga tako držim oko struka, on stoji na nekoj steni, drži neki govor i da je pao nikada se više ne bi vratio. Sedeo sam na prvoj projekciji s Titom gde smo gledali baš taj materijal kada je ovaj pijan glumio i Tito kaže: ‘Pa ja nisam bio ovako pijan u ratu’. Na šta mu je ovaj odgovorio: ‘E, nisam bio prisutan da znam da li si bio pijan ili nisi’.”
6. Sok od šljiva (1981.)
“Nikad nisam koristio ni kaskadera ni dublera. Smatrao sam, ako me već dubliraš na ovom poslu, možeš to uraditi i privatno, kod mene kući. Ali, to sam žestoko platio. Bio sam fizički slomljen od glave do pete. Dok sam skakao s jednog mosta u filmu Sok od šljiva, slomio sam prvi i peti pršljen.
O čemu se zapravo radilo: uzmite neku scenu koja se završava nekakvom pogibijom. Kamera me detaljno prati dok se ja približavam toj situaciji, no kada se to dogodi, kamera se udaljava da se ne bi videlo ko je zapravo izveo opasnu stvar. Ali, kad sam ja u sceni, a ne kaskader, kamera je blizu i kada je najopasnije. Nema varanja. I to gledaoci u bioskopu znaju. Ako to kaskader može da izvede, mogu i ja. Kako se on osigura posebnim pomagalima, tako se osiguram i ja.”
7. U raljama života (1984.)
“Taj film uopšte nije komedija. Možda je moj lik izgledao smešno, ali ono što je radio nije smešno. A kada bolje pogledate, nije radio ništa. Tu sam izdao srpsku muškost, u hrvatskom filmu. Tu scenu napisao je Srđan Karanović, samo tu scenu. Ta scena postala je opšte upotrebljavana. Smatra se da to uopšte nije vulgarno. A jeste, bez obzira što je lik to rekao, pa onda ništa nije uradio.”
