ŽIVELA U SVILI, OKIĆENA DIJAMANTIMA, OGRNUTA NAJSKUPLJIM KRZNOM: Život ove umetnice intrigira i dan danas!

Lepa slikarka Tamara de Lempicka bila je jedan od simbola vremena između dva svetska rata. Njen neobičan stil života i slikarstvo izazivali su veliku pažnju jer je sve u vezi sa njom bilo raskošno, glamurozno i iznad svega ambivalentno. Bila je ikona art dekoa, umetničkog stila koji je svoj vrhunac dostigao 1925. godine izložbom Exposition Internationale des Arts Décoratifs et Industriels Modernes u Parizu.

Svojim talentom, lepotom i bogatstvom „lepa Poljakinja“, kako su je nazivali, lako je ušla u najviše umetničke i političke krugove i postala zvezda tadašnjeg džet-seta. Feministkinje, homoseksualci i monarhisti smatrali su je kultnom ličnošću. Ova emancipovana žena brižljivo je gradila svoj imidž, koji joj je mnogo pomogao na putu ka uspehu. Fotografije noćnih provoda i pikantni detalji iz njenog biseksualnog života punili su tabloide. Boginja ere džeza dvadesetih i tridesetih godina 20. veka bila je miljenica umetničkih salona i svojim boemskim životom intrigirala je javnost koliko i likovi iz Velikog Getsbija, Greta Garbo ili Koko Šanel.

Čuveni Autoportret, ili: Tamara u zelenom bugatiju iz 1932. godine, njena najreprodukovanija slika, predstavljao je simbol moderne i emancipovane žene koja ne mari za norme tadašnjeg morala.

Po svoj prlici, novac i mesto u društvu bili su za Tamaru važniji od njene umetnosti: „Neću prestati da slikam dok moja ruka ne bude od članka do ramena prekrivena draguljima“, govorila je. Da bi utažila glad za novcem, slikala je mahnito, ne odbijajući nijednu porudžbinu, i u svom najplodnijem periodu, 1925–1933 godine, naslikala je više od stotinu portreta. No, iako je naslikala slike od kojih se neke danas ubrajaju u najpoznatija dela 20. veka, Tamara de Lempicka nije dobila priznanje likovne kritike. Smatrajući njeno slikarstvo zanemarljivim i površnim, kritičari nikada nisu uvrstili njeno ime u neku knjigu o umetnosti niti u zbirku kakvog muzeja, osim onog u Nantu, kojem je zaveštala svoja dela.

Iz njene biografije nije poznato mnogo relevantnih činjenica. Skrivajući detalje svog života, zvezda art dekoa za sobom je ostavila samo sitnice, što je još više raspaljivalo maštu. Prema nekim izvorima, ona je mesto svog rođenja premestila iz Moskve u Varšavu ne bi li prikrila jevrejsko poreklo svog oca. Zvanična verzija glasi: Tamara Rosalia Gurwik-Górska rođena je 1898. u Varšavi, u porodici bogatog advokata, pripadnika poljske više klase. Međutim, nema podataka da se Tamara ikada kulturno i politički identifikovala sa Poljskom, dok je, sa druge strane, carska Rusija bila deo njenog identiteta.

Udajom za grofa Tadeusza Lempickog stekla je prezime po kojem će kasnije ostati upamćena. Ovaj veoma privlačan plejboj i advokat odmah je zapao za oko šesnaestogodišnjoj Tamari i oni su se se ubrzo venčali. Nakon venčanja par je živeo u Sankt Peterburgu, gde ih je zadesila Oktobarska revolucija, i 1918. god, kao i većina pripadnika ruske aristokratije, beže u Pariz. U izbeglištvu u Parizu 1922. godine Tamara započinje svoju slikarsku karijeru i stiče svoj definitivni umetnički stil učeći slikarstvo od Andréa Lhota – slikara, dekoratera, kritičara, teoretičara umetnosti. Lhotov „ispravljeni“ kubizam u kome se koriste „buržoaske“ boje odmah je osvojio Tamaru i ona svojim kubističkim stilom uspeva da pomiri aristokratsku ikonografiju epohe luksuza sa avangardom Braka i Pikasa.

Njene slike, uostalom kao i ona sama, odisale su otmenošću, luksuzom i bogatstvom. Pričalo se da je, držeći se otmenih aristokratskih principa, čak i dok je slikala, bila odevena u belu svilu i ogrnuta raskošnim krznom, zalizane kose, sa minđušama od dragog kamenja, narukvicama, prstenjem koje je sijalo na njenim rukama noktiju brižljivo nalakiranih u crveno. Bila je nemirnog duha, putovala je, sretala nove ljude, upoznavala slike starih majstora, birala modele i ljubavnike, odlazila na lezbijske žurke, slikala svoje erotizovane portrete i, bez obzira na to što je bila udata, nije se libila da izrazi svoju strast. Slobodno se upuštala u potragu za modelima ne samo po otmenim noćnim klubovima čuvene lezbijke Suzy Solidor, već i na ulicama Pariza. Zaustavljala je lepe devojke da bi joj pozirale u ateljeu, a zatim ih zavodila. Ljubavnike oba pola birala je mahom iz redova aristokratije, jer su plenili svojim bogatstvom, ali nije odbacivala ni one iz „običnog“ sveta koji bi je očarali šarmom ili su prosto bili njen trenutni hir.

Uprkos ćerki Kizzette, koja se rodila 1920. godine, odnos između Tadeusza i Tamare postao je mučan zbog njenih stalnih prevara i par se 1928. godine razveo. Veoma brzo posle razvoda Tamara je pronašla drugog muža.

Mađarskog barona Raoula Kuffnera upoznala je kada je naručio da mu naslika portet njegove tadašnje ljubavnice. Lempicka je ljubavnici preotela barona i posle nekoliko godina se i udala za njega, kada mu je umrla žena. Baron Raoul Kuffner bio je tolerantniji od Tadeusza Lempickog, tako da je Tamara mogla da nastavi svoju uspešnu karijeru slikarke, ali i da živi slobodnim životom prepunim ljubavnih avantura. Suprug joj je ostao odan sve do svoje smrti, 1962. godine.

Art deko slikarstvo Tamare de Lempicke bilo je potpuno u skladu sa modernim vremenom u kojem je živela. Svoje otmene, lepe i glamurozne ženske likove Tamara je slikala kao pasivne objekte, bez želje da im da neku posebnu psihološku dubinu. Sa teškom šminkom i perfektnim frizurama ti likovi izgledaju kao da su sišli sa filmskog platna nekog filma francuske ili nemačke kinematografije. Tamara je bila toliko fascinirana filmskim divama poznih dvadesetih i ranih tridesetih godina, da je i svoj izgled stilizovala na isti način. Podražavajuči glamur filmskih zvezda fotografisala se u istim pozama kao one, koristeći iste kadrove, svetlo, scenografiju. Redak muški akt koji je naslikala, mišićava figura na platnu Adam i Eva, pripada mladom policajcu koga je pokupila na ulici.

Inače, njen najbolji muški portret pripada upravo prvom mužu Tadeuszu. Sliku je počela da radi 1928. godine u času kada ju je Tadeusz, ponižen njenim javnim neverstvima, ostavio zbog druge žene. Besna zbog toga, Lempicka je jednu ruku na portretu ostavila nedovršenom i rad izložila kao Nedovršen portet Tadeusza Lempickog.

Zanimljiva je sličnost Tamarinih slika sa modnim ilustracijama toga doba. Na stranicama Voguea i Harper’s Bazaara mogu se videti motivi koje nalazimo i na platnima Tamare de Lempicke: apstraktne metalne forme, uglačane i sjajne površine oblakodera, odeća i aksesoari kao da su sa njenih slika. Urednici modnih časopisa često su pozivali umetnike da kreiraju naslovne strane. Za Vog su tako radili Salvador Dali, Milena Pavlović Barilli, Raul Dafi. Tamara de Lempicka nikada nije dobila takav poziv.

Pred Drugi svetski rat interesovanje za Tamarine slike počinje da opada. Velika svetska kriza pritisla je Evropu, promenili su se ekonomski uslovi i rat je bio na pomolu. Tamara i baron odlaze za Ameriku. U Hollywoodu, gde su se nastanili, druže se sa filmskim zvezdama Dolores del Rio (jedno vreme ljubavnicom slikarke Fride Kahlo), Tyronom Powerom, Gretom Garbo. Ovo elitno holivudsko društvo nisu zanimale Tamarine slike, već otmene zabave koje je priređivala u luksuznim vilama. Za njih, ona je bila samo baronesa koja ume da slika. Čak je i čuvena Peggy Guggenheim odbila da u svoj Muzej umetnosti dvadesetog veka uvrsti neku sliku Tamare de Lempicke.

Umoran od holivudskog života, baron Kuffner sa Tamarom prelazi u Njujork. Kako tamošnje društvo takođe nije bilo zainteresovano za njenu umetnost, Tamarina karijera počinje da pada u zaborav i ona se, obolela od arteroskleroze, 1943. godine zauvek oprašta od slikanja. Posle baronove smrti Lempicka se skrasila u Meksiku, gde je 1980. godine umrla. Po njenoj želji pepeo joj je prosut iznad kratera vulkana Popokatepetl.

Interesovanje za slikarstvo Tamare de Lempicke obnavlja se 1973. godine posle uspešne retrospektivne izložbe u Luksemburgu. Vrlo brzo stiče oreol kultne ličnosti, a kritičari počinju da je ubrajaju u najupečatljivije umetnike 20. veka.

Danas su njene slike na ceni i kolekcionari se otimaju o njih. Sume koje ta platna dostižu u aukcijskim kućama Christie’s i Sotheby’s vrtoglavo rastu, a među kolekcionarima Tamarinih slika su, pored muzeja, i brojne poznate ličnosti. Jednu od najvećih Lempicki kolekcija ima Jack Nicholson, a za njim ne zaostaju ni Barbra Streisand ni Madona. Njeno slikarstvo danas doživljava nova čitanja i pohvale, parfemi nose njeno ime, igraju se pozorišne predstave o njenom životu. Godine 1985. u Holivudu je izvedena predstava Tamara sa Anđelikom Hjuston u glavnoj ulozi. Ironično, pohvale koje danas upućuju se na račun one iste dekadencije i hedonizma zbog kojih su je kritičari nekada odbacivali.

(Stil.Kurir.rs)