U oktobru 2008. godine, Milena je poslala pismo nepoznatom čoveku koji je služio zatvorsku kaznu u Beogradu. Nije znala kroz šta prolazi, niti je očekivala da će joj odgovoriti. Ipak, tokom narednih četrnaest godina nije propustila nijedan mesec.
Ništa mu nije obećavala, ni da će ga čekati, niti je tražila bilo šta zauzvrat. Nije ni slutila da će jednog dana, kada se konačno budu sreli, saznati koliko je njeno prvo pismo zapravo značilo čoveku koji je tada gotovo izgubio svaku nadu.
Prvo pismo stiglo je jedne jesenje nedelje
U oktobru 2008. godine Milena iz Kragujevca sela je za kuhinjski sto, izvadila čist list papira i počela da piše čoveku kojeg gotovo da nije poznavala.
Marko je služio zatvorsku kaznu u Kazneno-popravnom zavodu u Beogradu. Imao je trideset dve godine i iza sebe nekoliko teških životnih odluka zbog kojih se našao iza rešetaka. Dani su mu prolazili u ustaljenom ritmu, a budućnost mu je često izgledala kao nešto o čemu nema mnogo smisla razmišljati.
Milena nije bila njegova rođaka, bivša devojka niti prijateljica iz prošlosti. Nisu imali zajedničke uspomene, nisu se godinama poznavali i niko je nije nagovarao da mu se javi. Jednostavno je odlučila da napiše pismo.
Čula je za njega preko poznanice koja je učestvovala u jednoj humanitarnoj akciji i pomagala ljudima koji su se nalazili na izdržavanju zatvorske kazne. Marko joj je delovao kao čovek kome bi značilo da dobije nekoliko redova od nekoga ko ga ne poznaje, ali je spreman da ga sasluša.
Prvo pismo bilo je kratko. Pitala ga je kako provodi dane, da li čita i ima li nešto čemu se raduje. Nije postavljala neprijatna pitanja o njegovom slučaju. Nije mu govorila da je život nepravedan prema njemu, niti je pokušavala da ga uteši velikim rečima.
Na kraju je napisala svoje ime i adresu u Kragujevcu. Marko je pismo pročitao dva puta.
Nije očekivao odgovor na svoje neizgovorene brige, a još manje da će mu se javiti neko ko od njega ništa ne traži. Papir je nekoliko dana držao među stvarima, a onda ga je sklonio.
Odgovorio je tek posle tri nedelje. Zahvalio joj se na pismu i napisao nekoliko rečenica o knjizi koju je tada čitao. Nije bio siguran da li će mu ponovo pisati, pa nije ni pokušavao da započne nešto što bi moglo da preraste u redovnu prepisku. Ali Milena mu je odgovorila. I sledećeg meseca poslala je novo pismo.
Godine su prolazile, a koverta je stizala
Do proleća 2009. godine njihova prepiska već je postala redovna. Milena je uglavnom pisala poslednje nedelje u mesecu. Kada bi završila posao, raspremila kuhinju i obavila sve što je planirala, sela bi za sto i napisala šta joj se dogodilo od prethodnog pisma.
Nije to bila nikakva velika ceremonija. Nekad bi pisala pola sata, a nekad bi joj trebalo više od sat vremena da složi misli. Pričala mu je o poslu, komšinici koja je stalno ostavljala kese ispred vrata, poskupljenju namirnica, knjigama koje je kupovala i autobusima koji su kasnili baš onda kada je žurila.
Pisala mu je i o sasvim običnim stvarima. Da je počela da pije kafu bez šećera. Da joj se pokvarila veš-mašina. Da je u knjižari pronašla roman koji je dugo tražila, ali je bio skuplji nego što je očekivala.
Marko je u početku odgovarao šturo. Ponekad bi napisao samo dve strane, a ponekad bi prošao čitav mesec pre nego što bi pronašao volju da joj odgovori. Ipak, njena pisma su stizala.
Jednom mesečno, gotovo uvek u približno isto vreme. Nije bilo važno da li je napolju padala kiša, da li je imala mnogo posla ili joj se jednostavno nije razgovaralo ni sa kim. Ako bi kasnila nekoliko dana, napisala bi da nije stigla ranije. Ako bi joj se dogodilo nešto lepo, podelila bi to sa njim.
Posle šest meseci Marko je već znao da ne treba odmah da pomisli da ga je zaboravila ako pismo ne stigne baš onda kada ga očekuje. Pošta je kasnila. Dani su prolazili. Ali koverta bi se na kraju pojavila.
U zatvorskom životu, u kojem se dani često ponavljaju i malo toga zavisi od čoveka, to pismo postalo je nešto čemu je mogao da se raduje. Nije mu menjalo okolnosti. Nije skraćivalo kaznu niti uklanjalo probleme.
Samo ga je podsećalo da postoji neko ko živi svoj život, a ipak svakog meseca pronađe malo vremena da se obrati baš njemu.
„Zašto mi uopšte pišeš?“
Jednog dana, početkom 2010. godine, Marko joj je postavio pitanje koje ga je dugo mučilo. „Zašto mi pišeš?“
Pismo je poslato, a odgovor je čekao nekoliko nedelja. Kada je konačno stigao, Marko je otvorio kovertu i odmah potražio odgovor.
Milena je napisala:
„A zašto ti meni odgovaraš?“
Pročitao je rečenicu još jednom i nasmejao se. Nije imao spreman odgovor.
Istina je bila da ni sam više nije znao kada je njihova prepiska prestala da bude obična razmena poruka. U početku mu je bilo neobično što se neko setio da mu piše. Kasnije mu je prijalo da čuje šta se događa izvan zatvorskih zidina. A onda je došlo vreme kada je, i ne primećujući, počeo da čeka njena pisma.
Milena od toga nije imala nikakvu očiglednu korist. Nije tražila novac, nije očekivala poklone, niti mu je obećavala da će mu život posle zatvora biti lakši.
Ponekad je njihova prepiska bila gotovo smešna u svojoj običnosti. Raspravljali su o tome da li je bolje živeti u Beogradu ili u manjem gradu. On je tvrdio da bi se teško navikao na gužvu i buku, dok je ona govorila da joj je u Kragujevcu ponekad dosadno i da bi volela da može da ode negde gde se stalno nešto događa.
Razmenjivali su mišljenja o knjigama, filmovima i ljudima koji su im išli na živce. Milena je znala da Marko ne voli suvo grožđe, da najradije čita uveče i da se nervira kada mu neko daje savete koje nije tražio.
Marko je znao da Milena neprijatne telefonske razgovore odlaže do poslednjeg trenutka, da voli knjige na papiru i da svake godine obećava sebi da će više šetati. Znali su jedno o drugom mnogo sitnica, a da se gotovo nikada nisu videli. Ipak, ono najvažnije tek je trebalo da nauče.
Nije ga tešila po svaku cenu
Milena nikada nije pokušavala da se predstavi kao osoba koja ima odgovor na svako pitanje. Kada bi Marko bio nezadovoljan sobom, nije mu automatski govorila da je u pravu. Kada bi se žalio na druge ljude, ponekad bi mu otvoreno napisala da nije pošteno da za sve krivi okolnosti.
Marku je to odgovaralo više nego što je želeo da prizna. U zatvoru je često razmišljao o greškama koje su ga dovele do toga da izgubi godine života. Imao je dana kada bi u sebi pronalazio opravdanja za sve što se dogodilo, ali i dana kada bi krivicu prebacivao isključivo na sebe.
Milena nije podržavala ni jedno ni drugo.
„Ne možeš da promeniš ono što je bilo“, napisala mu je jednom. „Ali možeš da prestaneš da koristiš prošlost kao razlog da ne uradiš ništa sa onim što te čeka.“
Te reči su ga naljutile. Nekoliko dana je razmišljao o tome šta da joj odgovori. Hteo je da joj objasni da ne razume kako je to kada čovek ne može sam da odlučuje ni o najobičnijim stvarima.
Na kraju joj je napisao dugo pismo u kojem je pokušao da objasni sve što ga je mučilo. Milena mu je odgovorila da zna da ne može u potpunosti da razume njegov život, ali da to ne znači da treba da odustane od sebe.
Marko je sačuvao to pismo. Nije ga odmah prihvatio kao istinu. Ali mu se vraćao.
Prvi put posle dugo vremena imao je osećaj da ga neko ne posmatra ni kao žrtvu ni kao čoveka koji je zauvek određen svojim greškama.
Posmatrala ga je kao osobu koja još uvek ima odgovornost za ono što će postati.
2013. godina: mesec kada je pismo kasnilo
U jesen 2013. godine dogodilo se nešto zbog čega je Marko prvi put ozbiljno pomislio da bi njihova prepiska mogla da se završi. Milena mu nije pisala gotovo dva meseca.
U početku je mislio da je došlo do kašnjenja. Zatim je pokušao da se ubedi da je verovatno zauzeta ili da joj je jednostavno dosadilo da svakog meseca piše istom čoveku. Nije želeo da prizna koliko mu je to smetalo.
Nije imao pravo da joj bilo šta zamera. Nikada mu nije obećala da će mu pisati zauvek. Nikada nije tražila od njega da joj bude dužan za svaki poslati list papira. Ipak, osećao je prazninu koju ranije nije poznavao. Kada je pismo konačno stiglo, odmah je primetio da je kraće nego obično.
Milena mu je objasnila da joj je majka umrla posle kratke bolesti.
Nedelje su joj se pretvorile u odlaske kod lekara, bolničke hodnike, telefonske razgovore sa rođacima i dane u kojima je pokušavala da završi najobičnije obaveze, a da pritom ne razmišlja o onome što se dogodilo. Nije mogla da pronađe snagu da sedne i piše. A onda je shvatila da Marku još nije rekla šta se dogodilo.
Na kraju pisma stajala je jedna rečenica:
„Mislila sam da neću moći da ti pišem. A onda sam shvatila da ipak treba da ti ispričam.“
Marko je pismo pročitao nekoliko puta. Do tada je njena pisma posmatrao kao nešto što se podrazumeva. Kao redovan deo meseca, gotovo siguran koliko i promena godišnjih doba.
Tek tada je shvatio da iza svake koverte stoji stvaran čovek.
Čovek koji ima svoje brige, gubitke, strahove i obaveze. Čovek koji nekada jedva uspeva da ustane iz kreveta, ali ipak pokušava da nastavi dalje.
Milena nije bila samo osoba koja mu piše. Bila je žena koja je, uprkos sopstvenim problemima, pronašla način da sačuva nešto što joj je postalo važno. Od tog trenutka Marko više nije brojao njena pisma samo po mesecima. Počeo je da obraća pažnju na ono što mu je govorila.
A i sam je postao otvoreniji.
Posle pet godina počeli su da razgovaraju o budućnosti
Do 2014. godine njihova prepiska već je trajala dovoljno dugo da su mogli da se prisete razgovora koje su vodili nekoliko godina ranije. Marko je počeo da piše o životu posle izlaska. Nije pravio velike planove. Znao je da ga napolju ne čeka jednostavan početak i da će morati ponovo da pronađe svoje mesto među ljudima.
Plašio se da će ga drugi posmatrati isključivo kroz ono što je učinio. Plašio se da neće pronaći posao, da će se teško navići na slobodu i da će mu biti potrebno mnogo vremena da ponovo izgradi običan život.
Milena ga nije uveravala da će sve biti dobro.
„Normalno je da se plašiš“, napisala mu je. „Samo nemoj da od straha napraviš izgovor.“
Marko je sačuvao i to pismo.
Počeo je da razmišlja o stvarima koje bi mogao da uradi kada izađe. Da pronađe pošten posao. Da obnovi kontakte sa ljudima kojima je nekada okrenuo leđa. Da nauči da se nosi sa problemima bez bežanja od odgovornosti.
Nije znao koliko će mu to uspeti. Ali je prvi put imao nešto konkretnije od želje da vreme što pre prođe. Imao je planove.
Milena je, u međuvremenu, nastavila da živi svoj život. Menjala je radna mesta, družila se sa prijateljima, išla na porodična okupljanja i pokušavala da pronađe vremena za sebe.
Nije sve svoje dane posvetila Marku. Nije ga čekala tako što je prestala da živi. Samo je svakog meseca izdvajala vreme da mu napiše pismo.
U tome je bila razlika koju Marko dugo nije umeo da razume. Nije mu obećala da će ga čekati do kraja života. Nije tražila od njega da zbog nje postane drugačiji čovek.
Jednostavno je odlučila da njihova prepiska ima smisla. I nastavila je da piše.
Deseta godina: Pisma su postala deo njihove svakodnevice
Do 2018. godine prošlo je deset godina od prvog pisma.
Milena je tada već imala potpuno drugačiji rukopis nego na početku. Neke reči je počela da piše drugačije, a njen način izražavanja se menjao. Ponekad bi u istom pismu započela tri različite priče, pa se na kraju vratila na nešto što joj je Marko napisao pre nekoliko meseci.
Njihova prepiska više nije imala jasan početak i kraj. Bila je to priča koja se nastavljala iz meseca u mesec.
Marko je znao imena njenih kolega, znao je koja komšinica joj pozajmljuje šećer i zbog čega je prestala da kupuje hleb u jednoj pekari. Milena je znala kako se on menjao tokom godina, šta ga je ljutilo i o čemu je najviše razmišljao kada bi dani postali teški.
Ponekad bi jedno drugom odgovorili na pitanje postavljeno pre nekoliko nedelja. Ponekad bi započeli novu temu, a staru ostavili nedovršenu.
Nisu se čuli telefonom svakog dana. Nisu imali mogućnost da spontano razgovaraju kada im nešto padne na pamet. Sve je prolazilo kroz papir.
Jednog dana Marko joj je postavio pitanje:
„Zar se nisi umorila?“
Milena mu je odgovorila:
„Od čega?“
„Od toga da stalno pišeš čoveku kojeg si jedva poznavala kada si počela.“
Odgovor je stigao sledećeg meseca.
„Da sam se umorila, prestala bih.“
Nije dodala ništa drugo. Marko je dugo razmišljao o toj rečenici. Nije bilo velikih reči, obećanja niti dramatičnih objašnjenja. Nije pokušavala da njihovu priču predstavi kao nešto posebno.
Samo mu je rekla ono što je smatrala istinom. I možda mu je baš zato verovao.
2019. godina: Kada više nije znao šta da joj napiše
Nisu sve godine bile lake. Krajem 2019. Marko je prolazio kroz jedan od svojih najtežih perioda. Bio je umoran od rutine, razdražljiv i sve manje raspoložen da bilo kome objašnjava kako se oseća.
Prestao je redovno da odgovara na pisma. Prolazile su nedelje, a on nije uzimao papir u ruke. Govorio je sebi da će pisati sutra, pa sledeće nedelje, pa kada mu bude lakše.
Milena mu je ipak poslala svoje uobičajeno pismo. Nije ga pitala zašto ćuti. Nije mu prebacivala što se ne javlja. Nije pisala da je povređena niti je zahtevala da joj objasni šta se događa.
Ispričala mu je da je na poslu napravila smešnu grešku, da je nekoliko dana padala kiša i da je konačno završila knjigu koju je mesecima čitala.
Na kraju je dodala:
„Ako budeš želeo da pišeš, piši. Ako ne budeš, u redu je.“
Marko je pismo ostavio sa strane. Vratio mu se tek nekoliko dana kasnije. Pročitao ga je ponovo i shvatio da ga Milena ne pokušava naterati da bude raspoložen, zahvalan ili dostupan onda kada ona to želi.
Nije od njega tražila da se pretvara da je dobro. Nije ga uslovljavala odgovorom. Samo mu je ostavila prostor da sam odluči šta će dalje.
Te večeri uzeo je papir i počeo da piše. Nije pokušavao da pronađe lepe reči. Nije skrivao da mu je teško. Napisao je da je umoran, da mu se čini da se ništa ne menja i da ponekad ne zna kako da nastavi dalje.
Poslao je pismo bez mnogo razmišljanja. Kada je kasnije dobio njen odgovor, osetio je olakšanje.
Nije mu nudila čarobno rešenje. Nije mogla da ukloni ono što ga je mučilo.
Ali je mogla da ga sasluša.
A ponekad je upravo to bilo dovoljno da čovek ponovo počne da razgovara.
Četrnaest godina na papiru
Do 2021. godine Marko više nije znao tačan broj pisama koja su razmenili. Neka su bila dugačka, ispisana sitnim rukopisom od prve do poslednje strane. Druga su sadržala samo nekoliko pasusa. Neka su bila puna šala, druga ozbiljna i teška.
Sačuvao je mnogo koverti. Na njima su ostali datumi, poštanski žigovi i adrese koje su se tokom godina malo menjale. Kada bi ih sve poređao, mogao je da vidi koliko se vremena skupilo u toj gomili papira.
Četrnaest godina.
Od jeseni 2008. do jeseni 2022.
Milena je za to vreme promenila posao, izgubila majku, stekla nova poznanstva i prošla kroz događaje o kojima Marko nije mogao da zna ništa dok joj ne stigne sledeće pismo.
I on se promenio. Na početku je bio čovek koji je pokušavao da pronađe razlog da pregura još jedan dan. Kasnije je počeo da razmišlja o tome šta bi mogao da uradi sa svojim životom.
Nije postao savršen. Nije zaboravio svoje greške. Nije preko noći prestao da se plaši budućnosti. Ali je naučio da prošlost ne mora da bude jedino što određuje njegov život.
U jednom od poslednjih pisama napisao je Mileni da se približava vreme kada će konačno izaći na slobodu. Datum je već bio poznat.
Pitao ju je gde bi trebalo da počne, kako da traži posao i da li je bolje da se vrati u grad u kojem je ranije živeo ili da pokuša negde drugde.
Milena mu nije ponudila gotov plan. Pitala ga je šta on želi. Podsetila ga je na nekoliko ideja o kojima su razgovarali godinama ranije. Rekla mu je da ne mora sve da reši prvog dana i da je najvažnije da bude spreman da preuzme odgovornost za svoje odluke.
Na kraju je napisala:
„Izgleda da ćemo uskoro morati da naučimo da razgovaramo bez papira.“
Marko je dugo gledao u tu rečenicu. Četrnaest godina čekao je da mu stigne novo pismo. Sada je trebalo da se navikne na to da više neće morati da čeka nedeljama da bi saznao šta Milena misli. Pomalo ga je to i plašilo.
Prvi susret posle izlaska
Kada je Marko u jesen 2022. konačno izašao na slobodu, nije bilo nikakve filmske scene. Nije bilo gomile ljudi, velikih govora niti obećanja da će od tog trenutka sve biti drugačije. Milena je došla da se vide.
Stajali su jedno naspram drugog nekoliko trenutaka, nesigurni šta bi trebalo prvo da kažu.
U pismima su mogli da budu otvoreni. Mogli su da zastanu usred rečenice, razmisle, precrtaju ono što im se ne dopada i pokušaju ponovo.
Sada nije bilo papira. Marko se nasmejao.
„Čudno je“, rekao je.
„Šta?“, upitala je Milena.
„Navikao sam da te čitam. Nisam navikao da te slušam.“
Ona se nasmejala.
„A ja sam navikla da ti odgovaram tek kada stignem da napišem pismo.“
Otišli su na kafu. U početku su razgovarali o najobičnijim stvarima. O vremenu, gradu, putu do kafića i ljudima koji su prolazili pored njihovog stola. Ponekad bi nastala tišina.
Marko bi pogledao u nju, a zatim spustio pogled na šolju. Milena bi pokušala da započne novu temu, pa bi se oboje nasmejali zbog nečega što bi u pismu verovatno zvučalo mnogo jednostavnije.
Uživo je sve bilo drugačije. Nije bilo vremena da se svaka rečenica pažljivo razmotri. Nije bilo nekoliko nedelja da se pronađe pravi odgovor. Ali polako su počeli da se navikavaju.
Nisu pokušavali da nadoknade četrnaest godina jednim razgovorom. Samo su počeli da upoznaju jedno drugo na nov način.
„Mogla si da prestaneš još posle druge godine“
Nekoliko meseci kasnije, kada se Marko već pomalo navikao na život izvan zatvorskih zidina, ponovo su razgovarali o njihovoj prepisci. Sedeli su za stolom, a Milena je listala neke stare fotografije koje mu je donela da pogleda.
Marko se setio prvog pisma.
„Znaš da si mogla da prestaneš još posle druge godine?“, rekao je.
„Znam.“
„Posle pete.“
„I tada sam mogla.“
„Posle desete.“
Milena je spustila fotografije i pogledala ga.
„Marko, mogla sam svakog meseca da prestanem.“
On je neko vreme ćutao.
„Pa zašto nisi?“
Milena je slegnula ramenima, kao da joj nije bilo jasno zašto je to pitanje toliko važno.
„Zato što sam svakog meseca imala nešto da ti napišem.“
Marko se nasmejao, ali nije odmah odgovorio. Možda je očekivao da će čuti nešto veliko. Da će mu Milena objasniti kako je od početka znala da će njihova prepiska trajati četrnaest godina, kako je verovala u njega ili kako je sve vreme čekala trenutak kada će se konačno sresti.
Ali ništa od toga nije bilo istina. Ona nije znala koliko će dugo pisati. Nije znala kako će se njegov život završiti. Nije čak ni znala da li će joj odgovarati svakog meseca.
Samo je, svaki put kada bi došao trenutak da napiše novo pismo, odlučivala da to ponovo uradi.
Jednom, pa još jednom.
I tako četrnaest godina.
Nisu promenili prošlost, ali su promenili nešto drugo
Njihova priča nije izbrisala ono što se dogodilo pre zatvora. Nije skratila Markovu kaznu niti mu obezbedila posao, novac ili jednostavan početak nakon izlaska. Ni Mileni nije donela neku očiglednu nagradu.
Za sve te godine mogla je da odustane bez ikakvog objašnjenja. Niko je ne bi smatrao krivom. Niko nije imao pravo da od nje zahteva da svakog meseca odvoji vreme za čoveka kojeg je upoznala kroz nekoliko redova na papiru.
Jedne večeri kada su se našli, četrnaest godina nakon njihovog prvog pisma, Marko je iz ranca izvadio požutelu kovertu i pružio je Mileni.
„Postoji nešto što ti nikada nisam pokazao.“
Bilo je to njegovo prvo pismo njoj, napisano još u jesen 2008. godine, kao odgovor na njenu poruku koja mu je stigla u KPZ Beograd. Nije ga nikada poslao, već je napisao novo pismo.
Milena ga je otvorila i počela da čita.
Pisao je o krivici koja ga je gušila nakon što je u svađi ubio čoveka. O noćima u kojima nije mogao da spava, o stidu i kajanju, o tome kako nije video način da nastavi život sa onim što je učinio. Priznao je da je tada razmišljao i o tome da sebi oduzme život.
"Te večeri sam se napio i posvađao u kafiću, a sukob se nastavio na ulici. U naletu besa udario sam čoveka, a zatim ga još jednom napao dok je pokušavao da se udalji. Povrede su bile kobne. Nekoliko dana kasnije, čovek je preminuo u bolnici, ostavivši iza sebe suprugu i sina".
Marko nikada nije mogao da vrati ono što se dogodilo. Na suđenju nije poricao svoju odgovornost, ali nijedna izgovorena reč nije mogla da ublaži posledice njegovog postupka. Kada je završio iza zatvorskih zidina, najteže mu nije bilo samo to što je izgubio slobodu, već spoznaja da je zbog nekoliko minuta besa zauvek uništio više života.
Na kraju je stajalo:
„Ne očekujem da me razumeš. Ne zaslužujem tvoje sažaljenje. Samo više ne znam kako da nastavim da živim sa sobom.“
Milena je podigla pogled, a oči su joj se napunile suzama.
„Zašto mi ovo nikada nisi poslao?“
„Zato što je ovo sve bilo previše reći nekom koga ni ne poznajem. Razmišljao sam se da li da ti pošaljem kada si nastavila da mi odgovaraš, ali si pisala o nekoj sasvim običnoj stvari, ne sećam se više ni kojoj. I prvi put posle dugo vremena, poželeo sam da odgovorim. Ne o tome koliko mi je teško, već o nečemu što se dogodilo tog dana.“
Zastao je.
„Tvoje pismo nije izbrisalo ono što sam uradio. Nije me oslobodilo krivice. Ali mi je dalo razlog da dočekam sledeći mesec.“
Milena je ponovo pogledala požuteli papir. Nije ni slutila da je njeno prvo pismo stiglo čoveku u trenutku kada je gotovo odustao od sebe.
„A onda sam nastavila da ti pišem“, prošaputala je.
Marko se nasmešio.
„A ja sam nastavio da ti odgovaram.“
Četrnaest godina ranije, ona je poslala pismo nepoznatom čoveku, ne očekujući ništa zauzvrat. On je odgovorio jer je, prvi put posle dugo vremena, želeo da postoji i sledeći dan.
Niko od njih nije znao šta će iz toga nastati. Možda to nije bila sudbina. Možda samo jedna slučajnost i dve osobe koje su odlučile da ne prekinu ono što je počelo. Ali ponekad je dovoljno da se nečije pismo pojavi u pravom trenutku.
Milena nije znala da mu je svojim prvim pismom pomogla da poželi da dočeka drugo. A Marko nije znao da će upravo na ta pisma čekati narednih četrnaest godina.
Napomena: Ova priča je napisana u formi životne ispovesti, ali imena likova i okolnosti predstavljaju fikciju i osmišljeni su isključivo za potrebe teksta.
Stil / Dzen