Kada čitate šta je starac Pajsije Atonski pisao o savremenim ljudima, postaje gotovo zastrašujuće jasno koliko je on razumeo našu prirodu i probleme današnjeg čoveka. Kao da je sve znao o nama, do najsitnijih detalja.
Ono što je posebno upečatljivo jeste da je i sam patio zbog tog saznanja. Upozoravao je, objašnjavao, molio ljude da izbegnu zamke i iskušenja, ali oni ga često nisu slušali. Upadali bi u iste probleme, a zatim se ponovo vraćali tražeći pomoć, kao da se ništa nije dogodilo.
"Dva puta patim", govorio je. "Prvo kada predosetim zlo i molim ljude da ga izbegnu. A zatim, kada me ne poslušaju i zlo se dogodi, opet dolaze tražeći pomoć. Tada shvatim kako su patili proroci – vikali su i upozoravali, dok su ljudi nastavili po svom. A kada je došla posledica njihovih izbora, stradali su zajedno s njima."
Nevera i odbacivanje Boga
Jedan od najvećih problema savremenog čoveka, prema Pajsiju, jeste nedostatak poverenja u Boga.
Ljudi danas pate. Neki više, neki manje, ali bol je postao opšte stanje. Mnogi su preopterećeni brigama, dovedeni do granice izdržljivosti, nesposobni da se kontrolišu. Jedni su razočarani životom, drugi pate od nesanice i unutrašnjeg bola. Neki posežu za psihotropnim lekovima, drugi za drogom, a treći razmišljaju o samoubistvu ili upadaju u destruktivna ponašanja.
Ipak, najčešće ne donose svoj bol Hristu. Ne veruju Mu dovoljno da Mu se potpuno prepuste. Umesto toga, biraju da ostanu u svojoj patnji.
Jedan čovek je rekao: "Ljudi nazivaju gradove džunglama, ali pogledajte – niko iz njih ne izlazi. Svi se žale, a ipak ostaju u njima."
Pajsije je naglašavao da bi čovek, kada bi svoj bol poverio Bogu i prepustio se Njegovoj volji, lakše podnosio životne teškoće, jer bi deo tereta preuzeo Bog.
Opsednutost sobom
Drugi veliki problem jeste čovekova okrenutost sebi.
Savremeni čovek se neprestano vrti oko sopstvenog "ja" – oko svojih problema, osećanja, briga i uvreda. Na taj način on sam sebe postavlja u centar svog života. Ako sve mora da bude po njegovoj volji, onda to postaje oblik idolopoklonstva, gde je čovek sam sebi idol.
Pajsije zato savetuje da se čovek postepeno oslobađa samoljublja. Prvi korak je jednostavan – prestati da sebe stavljamo na prvo mesto. Ne moraš biti poslednji, ali ne smeš stalno biti prvi. Tako se otvara prostor za druge ljude, a kroz njih i za Hrista.
Previše racionalnosti i stalno suđenje
Savremeni čovek često je previše racionalan, pa zbog toga stalno sudi drugima.
Srce postaje zatvoreno – od straha, briga i takozvanog "zdravog razuma". Ali, kako kaže Pajsije, Jevanđelje se ne može meriti ljudskom logikom, jer se ono zasniva na ljubavi, a ljudska logika često na sebičnosti.
Zato mnogi zapadaju u sukob između vere i razuma.
On ističe da preterani racionalizam postaje bolest uma – čovek tada živi samo u glavi, dok srce ostaje prazno.
Važno je da čovek nauči da ne veruje slepo sopstvenim sudovima, jer su oni često obojeni ličnim interesom i egoizmom.
Znanje bez primene
Pajsije upozorava i na još jedan problem savremenog doba – mnogo znanja, a malo života.
Danas se mnogo čita i zna, ali se malo toga primenjuje. Ljudi se dive svetiteljima, ali ne pokušavaju da ih slede.
On zato savetuje da se svaka vrlina poveže sa konkretnim primerom iz života svetitelja i da se, uz Božju pomoć, pokuša primeniti u svakodnevici.
Svetovnost i materijalizam
Još jedna velika opasnost jeste preterana vezanost za materijalne stvari.
Ljudi danas sreću vezuju za novac, automobil, kuću ili odeću. Međutim, to stvara lažan osećaj zadovoljstva i unutrašnju prazninu.
Pajsije upozorava da "duh sveta" polako ulazi u čoveka i odvaja ga od duhovnog života, baš kao što mali ustupci na kraju potpuno promene pravac života.
Porodične brige i duhovni poredak
Brige same po sebi nisu loše, ali problem nastaje kada zauzmu prvo mesto u srcu čoveka.
Pajsije podseća da svako ima svoje mesto u životu: deca se vole kao deca, supružnici kao supružnici, prijatelji kao prijatelji, a Bog mora ostati na prvom mestu.
Tišina i unutrašnji mir
Savremeni čovek živi u stalnoj buci. Muzika, informacije i distrakcije postali su svakodnevica.
Međutim, Pajsije ističe da je tišina veoma moćna. U tišini se čovek već nalazi u stanju molitve, čak i kada ne izgovara reči.
Tišina smiruje dušu i približava čoveka Bogu, dok buka odvlači pažnju i rasipa unutrašnji mir.