Na današnji dan, 6. septembra, rođena je jedna od najčitanijih srpskih spisateljica, Ljiljana Habjanović Đurović.
Dok njene knjige, posvećene istorijskim temama i duhovnosti, već decenijama dotiču srca miliona čitalaca, ne znaju svi priču o njenom detinjstvu i odrastanju koje je oblikovalo književnicu kakvu danas poznajemo. Povodom njenog 72. rođendana, osvrćemo se na rane dane života žene, čija je reč postala utočište za generacije. O svom detinjstvu govorila je u intervjuu za "Kurir", a mi vam taj deo prenosimo u celosti.
Detinjstvo
Pet mi je godina. Živimo u Kruševcu. Majka i ja spavamo na bračnom krevetu. Noć je i budi me njen plač. Uplašena, pitam je zašto plače, a ona kaže: "Ode tata u Zagreb! Odvela ga je Ana Marija!" Mada je nikad nisam videla, ja znam da je Ana Marija majka moga oca, ali znam i da želi da tatu odvoji od nas, jer nikad nije prihvatila moju majku.
Ništa se nije popravilo ni kad smo, pola godine kasnije, majka i ja otišle kod tate u Zagreb.
Narednih godina često sam gledala majku kako plače za mojim ocem. Volela ga je do svoje prerane smrti.
Otac
Moj otac Zvonimir završio je muzičku školu u Demir-Kapiji u Makedoniji i dobio je raspored u Kruševcu. Tu se sreo s mojom majkom Radmilom.
Nekoliko godina kasnije napustio je vojnu službu, otišao je u Zagreb i zaposlio se u Hrvatskom narodnom kazalištu i Zagrebačkoj filharmoniji. Kad smo majka i ja došle za njim, shvatio je da mu u njegovom novom životu ne trebaju žena i dete. Zato nas je aprila 1961. iz Zagreba poslao nazad u Kruševac. Toga dana izašao je iz kuće rano ujutro, uz jedno nehajno: "Bok, vidimo se!" Nije došao ni na železničku stanicu da nas isprati. Nije došao ni kad je, pet godina kasnije, majka umrla.
Došao je za moj 16. rođendan. Proveli smo tri dana zajedno. Tada, još uvek je bilo nade da se naš odnos promeni. Već sledeće godine otišao je u Australiju.
Kad sam napunila 18 godina, prestao je da mi šalje izdržavanje. Živela sam s babom. Primala sam minimalnu majčinu penziju. I da nije bilo dobrih ljudi koji su mi zbog uspomene na moju majku dali stipendiju, ja bih morala da prekinem školovanje posle trećeg razreda gimnazije.
Novi susret
Prošla je 41 godina. U jesen 2012. javila mi se njegova kćerka iz drugog braka. Prenela mi je želju našeg oca da dođem u Zagreb da se vidimo. Pomislila sam da je, budući da mu se bliži sud Božji, poželeo da zatraži oproštaj. I bila sam spremna da mu oprostim. I da se rastanem s njim na lep način. Ali on se nije kajao.
On se ponašao kao da se ništa nije desilo. Kao da smo proteklih pola veka bili otac i kći. A nismo. Postao mi je i ostao stranac. Nekoliko dana kasnije njegova kćerka vratila se u Australiju. Poživeo je još dve godine. Umro je u staračkom domu u Zagrebu, usamljen i napušten od svih.
Majka
Moja majka bila je veoma lepa. Vesela i romantična, dok je život nije načinio setnom i melanholičnom. Po povratku iz Zagreba radila je kao blagajnica u jednom preduzeću. Bila je omiljena i poštovana. Svoju nesreću nosila je teško, ali dostojanstveno. Kad je umrla, imala je 35 godina. Na njenoj sahrani okupilo se pola Kruševca i svi sveštenici u gradu.
Majka mi je kupovala knjige. Jednom mi je donela komplet od 18 knjiga - bajke svih naroda sveta. Bila je veoma ponosna što lepo pišem i što želim da postanem pisac. Moje pesme objavljene u časopisima za decu pažljivo je isecala i nosila u svojoj tašni - da se pohvali pred poznanicama kakvo dete ima. Sahranili smo je s njima.
Baba Jelena
Baba Jelena, majka moje majke, bila je najznačajnija osoba mog detinjstva i mladosti. Kad smo se majka i ja vratile iz Zagreba, ona nas je primila pod svoje okrilje. Bila je moralna, pravedna i puna ljubavi i topline. Posle majčine smrti nas dve smo živele same.
Od nje sam čula priče o našim pretkinjama koje sam, kad sam sazrela i kao umetnik i kao žena, prenela u roman "Ženski rodoslov".
Od majke sam naučila da nikako ne smem da volim čoveka koji mi ne uzvraća na isti način i koji ne zaslužuje moju ljubav.
Od babe sam naučila da žena mora da ima svoje parče hleba. Jer, ekonomska nezavisnost je glavni preduslov da žena ne mora da trpi. Dakle, krenula sam u život rešena da budem emancipovana žena koja svoj život uzima u svoje ruke. Ali od babe sam naučila i da ništa vredno i lepo čovek nije ni stvorio ni sačuvao bez truda. I to zlatno pravilo unela sam u svoju porodicu.
Odrastanje
Bila sam vesela, živahna, radoznala, bistra, pomalo razmažena, ali i dobra, mila i poslušna devojčica.
Bila sam odličan đak. Ali nikada nisam imala sve petice. Tokom čitavog školovanja bila sam najbolja iz srpskog jezika i istorije. Pobednica na svim literarnim takmičenjima i takmičenjima iz srednjovekovne istorije grada. Od dolaska iz Zagreba pa do odlaska na studije među sugrađanima bila sam poznata kao ona mala što joj je otac iz Zagreba, ona mala što vuče po tri knjige iz biblioteke, ona mala što joj je umrla majka, ona mala što lepo piše, ona budala što se zanosi da će da bude književnik. Danas sam za njih naša Ljiljana. Prva žena dobitnik Vidovdanske nagrade, najvišeg priznanja grada Kruševca. A Kruševac je moj grad, mada već duže od pola veka živim u Beogradu.
Danas, kada slavi 72. rođendan, knjige Ljiljane Habjanović Đurović i dalje pronalaze put do čitalaca, potvrđujući da je reč najjače oružje i najveća uteha onome ko ume njome da se služi.