Isidora Bjelica, vrsna spisateljica, scenaristkinja, dramaturg, ali pre svega, dama koja je rušila tabue, danas je inspriracija mnogim ženama, posebno onim koji se nalaze u teškim životnim trenucima. Pokazala je kako odustajanje nikada nije opcija, te se do samog kraja borila sa opakom dijagnozom, uprkos lošim prognozama. Oduvek surovo iskrena, sve svoje emocije je prenosila na papir, stvarajući tako vanvremenska književna dela koja je večno čuvaju od zaborava.
Isidora je rođena 10. decembra 1967. godine u Sarajevu. Odrasla je u čuvenoj porodici, što je u velikoj meri oblikovalo njen umetnički izraz. Naime, njen otac je čuveni šahovski velemajstor i novinar Dimitrije Bjelica, dok joj je majka Nevenka Đurović bila profesorka engleskog jezika, inače ćerka akademika Dušana Đurovića.
Studirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je diplomirala i magistrirala.
Isidora Bjelica je napisala više od 50 knjiga, uključujući romane, eseje, drame i putopise. Njena dela često su bila kontroverzna, baveći se tabu temama kao što su seksualnost, feminizam i društvene nepravde. Neki od njenih najpoznatijih romana uključuju: "Spas", "Princeza na zrnu graška", "Ljubav u Tunisu" i "Moj deda Luj Viton"...
Pored romana, Bjelica je napisala i brojne drame koje su izvođene u pozorištima širom Srbije i regiona. Njena drama "Sara i Serafina" postala je izuzetno popularna, a njen stil pisanja odlikovao se dubokom emotivnošću.
Vodila je nekoliko popularnih emisija na domaćim televizijama, gde je svojim šarmom i duhovitošću osvojila srca gledalaca. Njene emisije često su se bavile kulturnim i društvenim temama, a njen specifičan stil vođenja emisija postao je prepoznatljiv.
Isidora Bjelica bila je udata za Nebojšu Pajkića, poznatog scenaristu i profesora, sa kojim je imala dvoje dece, Lava Grigorija Pajkića i Vilu Evangelinu Pajkić. Njen brak i porodični život često su bili tema medijskih naslova, ali je ona uspešno balansirala između profesionalnih obaveza i privatnog života.
Jedan od najtežih perioda u njenom životu bila je borba sa rakom, koja je započela 2012. godine. Isidora je javno govorila o svojoj bolesti, hrabro se suočavajući sa izazovima koje je donela. Njena knjiga "Spas" u kojoj je opisala kako je izgledala borba, postala je inspiracija mnogima koji se suočavaju sa sličnim problemima.
Iako su je smatrali kontroverznom, daleko je bila od toga. Obrazovana godpođa, koja je obožavala šešire, samo nije dozvoljavala da je bilo šta guši i sprečava da ispunjava svoje želje. Sa druge strane, imala je brojne probleme kao sav "običan svet", te su joj i neke situacije delovale bezizlazno, samo što je Isidora, za razliku od drugih, o svemu pričala bez ustručavanja.
Otkako se ostvarila u ulozi majke, njeni naslednici su joj bili na prvom mestu, a upravo oni su joj bili i najveći vetar u leđa da se lavovski bori sa najgorom zdravstevnom dijagnozom. Iako je verovala u izlečenje, nije izdržala, preminula je, kako su mediji prenosili, u stanu svojih roditelja.
Isidora je često pričala o odnosima sa ocem i majkom. Dimitriju je jednom čestitala rođendan na društvenim mrežama emotivnom porukom u kojoj je, između ostalog, rekla da joj je uvek pokazivao ljubav, za razliku od majke.
– Ceo život patim zbog toga. Ja moju majku beskrajno volim i baš zato me sve to jako boli. Sa njene tačke gledišta verovatno je sve okej, ali ja nisam osoba koja se folira i laže. Ja sam moju dušu izvrnula svima na uvid jer sam pisac. Kako da vas ne boli kad vam majka letuje dok ste na hemioterapiji ili ako vam kaže da ne vredi da se zbog vašeg lečenja proda stan jer je dijagnoza tako loša? Ili kaže vašoj rođaci „ti se brini o Vili kad Dorica umre”, ili kad vam svu dedovinu pokloni rođenom bratu, kao da nema ćerku i unuke, pitala se Isidora, ističući da ju je ceo život mnogo volela i zbog toga sve opraštala.
– Ne znam, ceo život je volim i pokušavam da razumem, ali kad sam i sama postala majka, tad sam shvatila da je ne razumem. Dešava se da neko voli brata više nego rođeno dete, ali ja mislim da ona svega toga nije svesna. U njenom panteonu vrednosti to je normalno i u redu. Ona je divna, čestita, obrazovana žena, ali verovatno sam ja suviše komplikovana ćerka sa kojom nikad nije znala da izađe na kraj. To vam je kao da ceo život govorite različite jezike.
Neprestano se trudila da postane bliskija sa majkom, ali joj nije polazilo za rukom.
– Milion puta sam pokušala, radila sam sa desetinom terapeuta, ali nema tu menjanja, stvar je u prihvatanju sa obe strane. Takođe, jako je naporna permanentna tenzija između nje i Nebojše, koja traje od prvog dana, jer pretpostavljam da mog muža nije zamišljala takvog. Prosto, čovek ne može da utiče na ljubav. Njoj je njen brat sve i svja.
Književnica, čije citate možemo čuti na svakom koraku, bila je blagoslovena podrškom brojnh obožavalaca.
– Ja zaista ne bih mogla da ne nazovem rođeno dete koje umire danima. Hodala bih gola i bosa za samo jedan dan života više moje dece. Ali Bog mi je dao na drugoj strani, dao mi je ljubav potpuno nepoznatih ljudi, hiljade njih, ne samo da se danonoćno mole i brinu, nego sam zahvaljujući njihovoj materijalnoj pomoći još živa. To je paradoks života.
Toliko je sve analizirala i samoanalizirala, da je jednog dana sve izgubilo smisao, smatrala je Bjelica.
– Još kao devojčica patila sam što nikad nema vremena za razgovor, čak sam mislila da sam usvojena, ali znate, ljudi kažu „oprosti”. Nije stvar u tome, kad voliš, ti opraštaš samim tim što voliš, ali to ne znači da ne boli. Pre bolesti taj nedostatak podrške razumevala sam kao čeličenje, sve sam morala sama. Neki me osuđuju što o tome uopšte govorim, jer ovde ljudi sve kriju – od porodičnih problema do bolesti. Ali, moja duša plače. Ja ne mogu da glumim zbog komšija i rodbine. Srećna sam što sa Lavom ima lep odnos. Sa Vilom, nažalost, ne. Ne ide joj sa ženskim rodom. Sasvim sam sigurna da sve što je radila – radila je iz najbolje namere. Ne ljutim se, samo patim, mnogo boli – govorila je legendarna Isidora.
Isidora Bjelica preminula je 5. avgusta 2020. godine, nakon duge borbe sa bolešću. Njena smrt ostavila je veliki gubitak u svetu književnosti i kulture. Iako je otišla, njena dela, hrabrost i doprinos umetnosti i dalje žive kroz njene knjige i drame.
