Narod ga obožavao, a on krio svoju mračnu stranu: Boks ga proslavio i uništio u isto vreme-ovako je skončao Muhamed Ali

Kada je 1954. godine, bicikl Kasijusa Kleja bio ukraden, on se razumljivo, stvarno naljutio. Pronašao je prvog policajca kojeg je ugledao i rekao mu da želi da „izlupa“ onog ko je odgovoran za zločin. Kako se ispostavilo, policajac, momak po imenu Džo Martin, takođe je bio trener boksa. Uzeo je mladog Kleja pod svoje okrilje i napravio od njega legendu - Muhameda Alija.

Posle prve osvojene zlatne medelje, Muhamed Ali ušao je u jedan restoran u Kentakiju, ponosno noseći zlatnu medalju koju je s pravom zaradio u Rimu, konobarica mu je bestidno rekla: „Izvini, mi ne služimo crnce. A on joj je tada odgovorio: "Pa u redu je - ni ja ih ne jedem."

Kada je Muhamed Ali pobedio Sonija Listona početkom 1964. godine, to je uznemirilo mnoge ljude. Soni Liston je upravo slomio bivšeg šampiona, Flojda Patersona, nokautirajući ga u prvoj rundi. A Ali (u to vreme Kasijus Klej) je bio tek 22-godišnji novajlija.

Posle tri i po godine suspenzije iz ringa zbog izbegavanja regrutacije tokom rata u Vijetnamu, Muhamed Ali se vratio u ring. Njegova legendarna povratnička borba bila je protiv Džoa Frejzera, a odigrala se u Medison Skver Gardenu 1971.

Sve karte za ovaj meč su rasprodate u nekoliko sati, a želja da se Ali ponovo vidi u akciji bio je toliko visok da je Frenk Sinatra morao da se zaposli kao fotograf za "Life Magazine" kako bi ga gledao.

U proleće 1966. godine, nakon što je odlučeno da Ali može da služi vojsku, bokserski šampion je dospeo na naslovne strane širom sveta kada je odbio da ode u vojsku. U to vreme, Vijetnamski rat su još uvek podržavali mnogi Amerikanci, a odluka Muhameda Alija da ide protiv toga bila je veoma kontroverzna.

Štampa ga je demonizovala, a mediji tretirali kao izdajnika i kukavicu

„Kako da pucam u te jadne ljude? Samo me odvedite u zatvor."

Platio je visoku cenu. Alijeva odluka da ide protiv sveta ga je mnogo koštala. U proleće 1967. bokseru je oduzeta titula u teškoj kategoriji, a nakon što je odbio da ode u vojsku, osuđen je za izbegavanje vojnog roka i osuđen je na pet godina zatvora. I ne samo to, već mu je zabranjeno i da se bavi boksom skoro četiri godine, oduzet mu je pasoš i nije mogao da dobije dozvolu za boks nigde drugde. Žrtvovao je prve godine karijere koje su ga, nažalost, koštale milione dolara i dovele skoro do prosjačkog štapa.

Zbog nesrećne finansijske situacije u kojoj se našao, nastavio je da boksuje i posle penzionisanja, trpeći udarce za koje mnogi veruju da su ga na kraju doveli do Parkinsonove bolesti sa kojom je živeo poslednje tri decenije svog života.

Međutim, Alijeva odluka nije bila uzalud. To je u velikoj meri pokrenulo antiratni pokret 60-ih, što je zauzvrat podstaklo Martina Lutera Kinga da se bori protiv segradacije.

Prošlo je više od pet decenija otkako je bokser prvi put uzdrmao svet, ali on ostaje u srcu i sporta i hip-hopa koji je uveliko inspirasao, ali i bodrio mnoge ljude širom sveta da žive svoju istinu i ostanu nepokolebljivi pred nedaćama.

Muhamed Ali se smatra jednim od najboljih boksera svih vremena, i iako je njegov stil bio prilično neobičan, njegova neverovatna kombinacija snage i brzine je davala neverovatne rezultate.

Danas se većina ljudi slaže da je Ali zaista bio „Najveći bokser svih vremena“.

Osim Alijevih dostignuća u ringu, njegova privlačnost je bila magnetna i van arene, pa je tako ubrzo postao jedan od najomiljenijih ljudi na planeti.

Nekima je Muhamed Ali delovao arogantno, i istina je da nije cela Amerika bila spremna da čuje šta ima da kaže, a često se sukobio sa mnogima. Jedno od njegovih neospornih dostignuća je i to što je uveo „Black Power“ u Ameriku.

Ubrzo nakon što je pobedio Listona u zimu 1964, novi šampion je rekao da menja svoje „robovsko ime“ Kasijus Klej u svemoćno – Muhamed Ali.

„Znam kuda idem i znam istinu i ne moram da budem ono što želite da budem“, rekao je bokser na svojoj prvoj konferenciji za novinare. "Slobodan sam da budem ono što želim." U narednim godinama, Muhamed Ali se od bokserskog šampiona pretvorio u šampiona svog naroda.

Međutim bokser je u privatnom životu imao "mračnu stranu" koju ne bi trebalo zanemariti, bio je zavisnik od seksa.

Prema rečima njegove druge supruge, Kalile Ali, sa kojom se oženio 1967. godine, bokser je organizovao hotelske sobe za njega i njegove ljubavnice. Ona je to sve vreme znala. Šampion je imao brojne afere i nebrojene veze za jednu noć. U stvari, bio je toliko bestidan u vezi sa svojim aferama da je čak šetao sa jednom od svojih ljubavnica tokom večere sa predsednikom Filipina.

Bila je 1975. i Muhamed Ali je u to vreme bio na Filipinima i spremao se za treću i poslednju bitku teške kategorije protiv Džoa Frejzera. Kada je bokser pohvalio predsednika što ima ženu prelepog izgleda, predsednik je odgovorio: „A i ti."

Međutim, problem je bio što Muhamed Ali nije bio tamo sa svojom ženom. Bio je tamo sa 19-godišnjom Veronikom Porče, glumicom i manekenkom iz Kalifornije. Kalila, njegova supruga u to vreme, bila je kod kuće u Americi. Ukrcala se na let za Manilu jer je trebalo da se pridruži svom mužu, ali nposredno pre nego što se ukrcala na let, pročitala je o još jednoj njegovoj izdaji u novinama.

Alijev i Kalin brak se završio ubrzo nakon toga, a Ali se oženio Porčom, koja je bila njegova treća žena.

Ceo svet je znao za afere Muhameda Alija, ali se bokser nikada nije izvinio, barem ne javno. U intervjuu koji je dao 70-ih, Muhamed Ali je za Njujork tajms rekao: „Ovde imam tri ili četiri prijateljice... Mogu da vidim neke kontroverze - da li je bila bela, ili nije... Ovo ide predaleko. Napadali su me zbog moje religije. Prozivali su me za svašta. Ali ne bi trebalo da budu u mogućnosti da me dave zbog toga što imam devojku."

Muhamed Ali je bez obzira na ponašanje, stekao veliku porodicu iz ukupno četiri braka iz kojih je dobio devetoro dece. Ali uprkos tome što je bio porodičan čovek, uvek se starao da bude, pa, prilično egoističan i da brine o svom „stalnom toku žena“.

Bolovao je od Parkinsonove bolesti, od koje je i preminuo 3. juna 2016. u 74. godini. Prema lekaru, Ferdiju Pačeku, bokser je počeo da pokazuje simptome kognitivnog opadanja već u 29. godini. Sve u svemu, bivši šampion je verovatno udaren oko 200.000 puta tokom svoje 61-godišnje karijere, a mnogi ljudi veruju da je bolest imala neke veze sa tim.

„Upijao je mnogo više udaraca od prosečnog borca, jer, kako je postajao stariji i sporiji, deo njegove strategije je bio da dozvoli svojim protivnicima da mu dođu“, rekao je autor Alijevih memoara. „Mislio je da može da iscrpi svoje protivnike tako što će im dozvoliti da ga udare pesnicom u glavu, a zatim sačeka do kasnih rundi kada su umorni i pobedi ih.

Doktor Muhameda Alija, Pačeko je bio toliko zabrinut za bokserovo zdravlje da mu je savetovao da se povuče još 1977. Muhamed Ali, koji je bio previše zabrinut za svoju karijeru i nije hteo da odustane, odbio je.

Posle toga, Pačeko je dao ostavku na mesto bokserovog lekara, rekavši da je previše zabrinut i da nije voljan da se gleda kako se stanje njegovog klijenta pogoršava.

Iako Muhamed Ali nije bio najbolji muž, bio je dobar otac i imao je čak 9-oro dece. Svi su se brinuli o svom ocu kasnije u životu dok je živeo sa Parkinsonovom bolešću i tako sve do smrti.

Bonus video: