"Ne želim mu veće zlo, samo da ga proganja to što mi je uradio": Dok se borila sa rakom, brat je najsramnije povredio

Žena iz Hrvatske ceo život je grcala u dugovima da bi sebi obezbedila dom i bolju budućnost, a u momentu kada je trebalo da podeli nasledstvo sa svojim bratom doživela je najveći životni udarac od kojeg se nikad nije oporavila. U momentima kada je vodila bitku sa najopasnijom bolešću uzeo joj je sve što joj pripada i to na najsramniji mogući način.

Naime, majka joj je bila na samrti, otac joj je već bio pokojnik, kada joj je mlađi brat prišao i tupo rekao:

„Slušaj Ljubice, ti imaš već šezdeset godina, bolesna si i pitanje je koliko ćeš živeti, a deca će ti ne vraćaju se iz Nemačke . Dogovorio sam se sa majkom da mi sve prepiše dok ima vremena, može da umre danas ili sutra“, započela je svoju ispovest za "Moje vrijeme".

Međutim, ona se nadala da će u penziji drugačije provoditi vreme.

„Rekla sam mu da je u penziji, za nekoliko godina, planiram da prodam garsonjeru u gradu i da se preselim u porodičnu kuću. Na to mi je odgovorio da treba da se snađem kako znam, ali da tu kuću neću dobiti, jer je već bilo dogovoreno da u njoj žive njegova starija ćerka i njena porodica. Na to sam rekla da sam i ja živela na kredit dok sam stvarala nešto svoje, nisam hvatala ničije pare. Rekao je da mogu da pričam šta god hoću, ali da je moja majka sa njim potpisala ugovor o izdržavanju i svu imovinu njemu prepisala. Skoro sam se onesvestila“, objašnjava.

„Mama je imala nekoliko zdravstvenih problema, uključujući znake demencije. Da se ​​i sama nisam lečio od maligne bolesti, osporila bih potpis. Moj brat je znao da sam previše bolesna, sama i bez ičije zaštite, čak i bez vreće novca za advokate, pa je to iskoristio. Majku sam posećivala do smrti, a on odluku nije promenio“.

Do poslednjeg dana se bila preplašena.

"Veoma je vešto razgovarao sa mamom. Rekao joj je sve što mi je rekao, ali joj je i zapretio da neće održavati kuću ako mu ne prepiše sve i da će mi se krov srušiti na glavu, jer nemam para za popravku. Plakala je i rekla da mora da mu da, jer će umreti želeći čašu vode i parče hleba. Rekli su joj da je neće posetiti ako ne potpiše da je sve njihovo – oni žive blizu nje, za razliku od mene“, priča i nastavlja:

„Nisam imala ni snage ni volje da tražim pravdu, niti da dodatno opterećujem majku. Otac nikada nije pominjao takvu nepravdu, na samrti je rekao da sve ide mami, a kasnije i nama dvoma. Povukla sam se. Moje zdravlje je narušeno, taj stres mi nije pomogao. Ipak, pet godina nakon tog šoka, i dalje sam tu, u svojoj garsonjeri. Ne pričam sa bratom, inače me boli što više ne smem da posetim kuću svoje porodice. Takav je život, bojim se kakva će ga sudbina zadesiti. Ne želim mu veće zlo nego da ga proganja ono što mi je uradio“, zaključila je.