Sestre dečka kog je Laušević ubio zahtevale su od glumca samo 1 stvar: A ranjeni mladić uputio mu je ove potresne reči

Svetlost dana ugledala je knjiga "Lauš", delo autora Borisa Jakića, čija je misija negovanje kulture sećanje na čuvenog Žarka Lauševića, istaknutog dramskog umetnika i njegovo delo. Predstavlja sentimentalno putovanje kroz život Lauševića. Naime, u njoj možete pronaći obilja autentičnih sećanja njegovih prijatelja, kao i dokumentarističkog materijala iz arhiva Narodne biblioteke i „Borbe“. Takođe, u štivu koje je Jakić pažljivo pisao nalaze se i brojni nepoznati detalji iz Žarkove biografije, uključujući njegovu poslednju želju i nikad viđene fotografije iz detinjstva.

Legendarni Žarko Laušević prerano nas je napustio prošle godine posle kratke borbe sa karcinomom pluća, a njegova sudbina pokazuje koliko je život nepredvidiv.

U momentu kada je bio jedan od najpopularnijih mladih glumaca i iza sebe već imao hvaljene role, dogodilo mu se nešto što nije mogao da sanja ni u najgorim košmarima.

Naime, u leto 1993. godine u jednom podgoričkom kafiću Žarko Laušević hicima iz pištolja ubio Dragora Pejovića (20) i Radovana Vučinića (19), a ranio Andriju Kažića. Scenu menja zatvorskom ćelijom, a ono što je nosio na duši je nezamislivo. Samo delić svojih osećanja podelio je sa javnošću kroz knjige.

Iako je Andrija Kažić posle nesreće izbegavao eksponiranje u javnosti, u jednom od retih obraćanja 2009. godine istakao je za medije da je Žarku oprostio.

"To što se odigralo uskoro će doživeti punoletstvo. Život ide dalje i na sreću, ja danas imam svoju sreću. Imam posao, a pre svega imam dva sina, što je najbitnije, jer se posle nesreće polemisalo da neću moći da imam decu, budući da sam bio ranjen u testise. Daleko je teže onima koji su izgubili decu. Sa Pejovićima nisam u kontaktu, a Vučinići su mi komšije i znam da i oni danas imaju svoje živote. Njima jeste ostala ogromna bol za izgubljenim sinom, ali sve to postepeno ide u zaborav. Takav je život", rekao je Kažić tada.

Dodao je i da se od kobne noći svašta događalo u njegovom životu, kao i da je o Žarku povremeno saznavao informacije, te da izbegava da se vraća na događaj koji je svima promenio živote.

"U ovom momentu sam mu faktički oprostio. Najpreciznije što mogu da kažem je da sam ravnodušan što se tiče Žarka Lauševića", rekao je Andrija 2009. godine, i napomenuo da je Lauševića kao glumca rado gledao.

"Gledajući ga kao glumca mogu da kažem sam izuzetno cenio ono što je radio i da sam ga voleo kao umetnika" zaključio je Andrija, u jednom od retkih obraćanja za medije.

Sa druge strane, u julu 2009 godine i sestre pokojnog Radovana Vučinića, Slavica Vučinić i Slavka Janošević iz Podgorice, poslale su pismo "javnosti u Srbiji". Tada su otkrile da je jedino očekivanje porodice da Žarko Laušević do kraja odsluži pravosnažnom presudom dosuđenu kaznu, jer, kako su navele, ne ispunjava uslove za njeno smanjenje po bilo kom osnovu. A posebno su podvukle da njihovi najbliži nikada nisu tražili krvnu osvetu.

"Od ubistva u kafiću ’Epl’ prošlo je 16 godina. Za to vreme, navodnoj osveti bili su dostupni i deca Žarka Lauševića i Branimir Laušević sa porodicom i njihova sestra, pa u jednom trenutku čak i sam Žarko. I? Šta im se dogodilo? Ništa i što se porodice Vučinić tiče - ništa im se i neće dogoditi“, dodaje se u pismu.

Prema njihovoj oceni, i sada se prenebregavaju ili iskrivljuju neke činjenice "iz te strašne noći, kako bi se umanjio značaj Lauševića i uvećao značaj postupaka ubijenih, odnosno Radovana Vučinića i Dragora Pejovića".

Pomilovao ga je predsednik Srbije Boris Tadić 2011. godine, na osnovu bilateralnog sporazuma između Srbije i Crne Gore, koji predviđa da osuđeni izdržava kaznu u zemlji čiji je državljanin.