Toga sparnog poslepodneva, mala grupa ljudi okupila se ispred jedne porodične kuće. Prosedi profesor u flanelskoj košulji prevrtao je šnicle na roštilju,sklanjajući znoj s lica. Tamnokosa žena stajala je naslonjena na vrbu, razgovarajući s mršavim mladićem. Ukratko, bio je to običan dan u usnlom kanadskom gradiću… Ako zaboravimo da je tamnokosa žena majka ubijene devojčice, a momak o čijim se planovima s iskrenom brigom raspitivala – ubica njenog deteta!
Suman Virk zaista je posebna žena: uspela je da pronađe dovoljno snage da Vorenu Glovatskom, mladiću koji je deceniju ranije usmrtio njenu ćerku Rene, oprosti ono što nijedna druga majka ne bi oprostila.
Godine 1997. Suman Virk i Voren Glovatski nisu se poznavali, premda su živeli na udaljenosti od samo nekoliko kilometara u Vju Rojalu. Da su se mimoišli na ulici, žena bi verovatno pomislila da je Voren samo jedan običan tinejdžer.
Ona, koja je odrasla u zaštićenoj i skladnoj porodici indijskih migranata, ne bi mogla ni da nasluti do koje je mere detinjstvo toga mladog čoveka bilo traumatično. Otac ga je napustio kao bebu, dok je majka, alkoholičarka, roditeljsku “ljubav” iskazivala psovkama i šamarima. Ne, Suman sigurno ne bi puno razmišljala o nepoznatom momku… Ona je imal dovoljno briga s najstarijom ćerkom Renom, 14-godišnjakinjom koja je patila zbog viška kilograma i manjka samopouzdanja. Osećajući se usamljenom, gotovo nevidljivom, devojka je očajnički pokušavala da pronađe prijatelje.
Uverena kako će je vršnjaci prihvatiti ako pokaže prezir prema autoritetima, počela je da beži s nastave. Strategija je urodila plodom: nekoliko devojaka, koje je Suman smatrala problematičnima, povremeno su je zvale u društvo. Nikol, predvodnica devojaka, važila je za osobu preke naravi koja pije, psuje i neprestano menja starateljske porodice. Ono što je posebno brinulo Suman bio je Renin pokušaj da u sveme oponaša Nikol. Ona, tiha i pristojna odlikašica, pokušavala je da izgradi imidž “opasne” devojke, kako bi pobegla od osećaja usamljenosti. Da, Suman i Voren možda bi nastavili da žive u istom gradu, ne znajući jedno za drugo, da nije bilo jezivog događaja koji se desio sredinom decembra… Događaja koji je oboma zauvek promenio život.
Toga petka, Rena je planirala da ostane kod kuće i da igra karte s mlađim bratom. U trenutku kad je mešala karte, oglasio se telefon. Nije mogla ni sluti da su karte njene sudbine već promešane. Kad ju je Nikol pozvala na zabavu, nekoliko se trenutaka nećkala. Želja za druženjem na kraju je prevagnula. Ogrnuvši se debelom jaknom, otputila se prema vratima. “Vidimo se uskoro!”, dobacila je majci na odlasku.
Suman Virk nikad više neće videti obožavanu ćerku.
Nedelju dana nakon Reninog nestanka, na Sumanina vrata pozvonila su dvojica muškaraca. Čim su se predstavili kao detektivi, žena je znala da su se njene najgore noćne more obistinile. Ono malo nade što joj je bilo preostalo rastopilo se kad su je pozvali u mrtvačnicu, na identifikaciju tela pronađenog u obližnjem kanalu. “To je ona…”, slabašnim glasom je procedila pre nego što su je izdale noge.
Kad je sirota žena došla k sebi, policajci su je obavestili da su uhapsili osmoro adolescenata osumnjičenih za napad na Renu, uključujući njenu novu “prijateljicu” Nikol. Dvoje od njih, za koje Suman nikad ranije nije čula, teretilo se za ubistvo iz nehata: 16-godišnji Voren Glovatski i godinu dana mlađa Keli Elard.
Dok je ceo grad brujao o Reninom ubistvu, Virkovi su pokušavali da se nose s gubitkom u krugu porodice. Bez uspeha: devojčicin otac Manjit, muškarac blage naravi koji je u rodnoj Indiji stekao titulu magistra engleske književnosti, bio je potpuno shrvan. Osećaj krivice ga je razdirao. “Trebalo je da odem po nju… Zašto nisam otišao po nju?”, ponavljao je. Supruga, kojoj je želja za pravdom davala snagu da se ne raspadne, nije mu dopuštala da sluša naklapanja o ćerinoj smrti. Tek na suđenju, par je saznao kakvu je agoniju njihova mezimica prošla pred kraj života.
Kroz višemesečna svedočenja optuženih, jezivo klupko istine polako se odmotavalo. Pokazalo se da su Nikol i još jedna devojka bile ljute na Renu, jer je navodno koketirala s njihovim momcima. Poziv na zabavu bio je trik kojim su je htele da je namame kako bi je kaznile. Odvele su je do mračnog, skrovitog mesta ispod mosta, gde ih je već čekala grupa od pet devojaka i jednog mladića. Nikol je počela da vređa Renu, ne dopuštajući joj da progovori. Verbalno zlostavljanje ubrzo je preraslo u fizičko. Bes napadačice rastao je sa svakim udarcem, baš kao i njena okrutnost. Nakon što je “izudarala” sirotu Renu,. na čelu joj je ugasila cigaretu, smejući se njenim krikovima. Ostale su to shvatile kao znak da se pridruže napadu. Devojke sjajne kose, u skupoj odeći i cipelama s visokim petama, dale su oduška besu za koji nisu ni znale odakle izvire. Čupale su, grebale i gazile Renu, udarale njenom glavom u asfalt, a jedna devojka čak je pokušala da joj zapali kosu upaljačem. Jedini mladić u grupi, Voren Glovatski, samo je stajao po strani, ne pokušavajući da pomogne nepoznatoj devojci, ne pitajući se zbog čega je njegove poznanice malretiraju. “Mislio sam da valjda imaju razlog”, izjavio je kasnije na suđenju.
Kad su se umorile, napadačice su se lagano počele da se razilaze. Pod mostom je ostalo troje: Voren, Keli i Rena, okrvavljena ali još živa. Posrćući i jecajući, zaslepljena krvlju koja joj se slivala u oči, zaputila se preko mosta. Mladić i devojka, koji nisu imali nikakve veze sa svađom koja je dovela do okršaja, pa tako ni motiva da naude Reni, krenuli su za nesretnicom. Kad je pala na kolena, Keli ju je zgrabila za kosu i udarila njenom glavom o stablo. Uz Vorenovu pomoć, onesvešćenu devojku odvukla je do reke.
Neverovatna istinita priča o vršnjačkom nasilju i oprostu.