Istinita priča

VERUJE DA JE OVO BOŽIJE DELO: Dala sina na usvajanje, o njemu nije ništa znala 40 godina, onda je sudbina URADILA SVOJE

Priča ove žene je dokaz da u životu ništa nije nemoguće!

Objavljeno: 30.06.2022. 15:39h
Autor:
Foto: Shutterstock

Amerikanka, koja je želela da bude anonimna, dala je svog sina na usvajanje pre, čak, 40 godina. Međutim, jedan susret u pordavnici promenio je sve. Scena je bila prava filmska. Nikada nije verovala u čuda, a upravo joj se jedno desilo.

Njenu ispovest sa portala "Love what matters" prenosimo vam u celosti:

Nikada nisam verovala u čuda. Dok sam odrastala, moja majka i sestra uvek su pominjale neku višu silu, bilo da se radi o Bogu ili nekoj nezemaljskoj sili koja je van ljudskog razumevanja, kada bi neki aspekt života krenuo neki neočekivanim putem, ili kada bi dolazilo do sinhroniciteta. Morate tome da date ime i naravno - takve stvari su smatrane "čudom".

Uvek sam se tiho izrugivala pri pomisli na tu ideju. Meni je utehu pružala ideja da je svet nasumični haos i da je sve u njemu jedna neorganizovana slučajnost. To mi je imala najviše smisla. Religija mi je bila gurnuta pod nos, a iz poštovanja prema porodici jednostavno sam se složila sa njom. Ali uvek sam je konzumirala sumnjičavo, sa puno pitanja i otvorenog uma. Ali sada mi je jasno da nešto postoji. Da li je to Bog ili viša sila, ko zna. Ali, sada znam da život ima neki smisao. Nešto što je veće od tebe i mene.

Kada sam imala 25 godina, moja kontrola rađanja nije uspela. Nisam bila spremna da budem majka, otud i preventivne mere za trudnoću. Nisam imala novca, zrelosti i mentalnog zdravlja da dam život drugom biću. Ali sam želela da imam dete u pravom trenutku, želela sam da im pružim ceo svet i više od toga. Bila sam previše uplašena da abortiram, tako da sam na kraju rodila zdravog dečaka. Nisam rekla ništa svojoj porodici o tome zbog straha od osude. Mislili su da sam uzela neko vreme za putovanja da bih otkrila sebe. Beba je bila moja tajna.

Nakon što sam se porodila, dala sam dete na usvajanje, kao što sam i planirala mesecima unapred. Nisam želela da znam ko su usvojitelji, nisam znala ni koje su mu ime dali. Svaki detalj je bio kao dubok ubod nožem, pa nisam tražila nikakve informacije. Nisam mogla da podnesem rane. Krivica je bila nepodnošljiva. Ali znala sam da je u tom trenutku to bila najbolja odluka za mene.

Premotaću film gotovo 40 godina kasnije. Sada sam žena, razvedena, bez dece. Ovog puta to nije bio izbor. Mnogo sam želela decu, ali nisam više mogla da trpim bol od pobačaja, ni fizički ni emocionalni. Zatvorila sam to poglavlje i nikada se nisam osvrnula, baš kao ni za mojom tajnom. Ipak, nisam mogla da ne pomislim da je to bila neka vrsta loše karme.

foto: Profimedia

Fokusirala sam se na to da budem sestra, tetka, ćerka, jaka žena. Fokusirala sam se na ljubav i jačanej svog tela, na svoj posao, širenje dobrote. I zaista sam bila srećna. Ali je nešto uvek nedostojalo u mom životu, bez obzira na sve lepo, postojala je ta tuga koja se neprestano javljala.

Ali to se sada promenilo.

Kada sam se preselila u Kalabasas, bila sam srećna jer sam promenila okriženje i pejzaž. Uprkos lepim uspomenama, stalno su mi se vraćali crni oblaci i beskrajni pljuskovi Portlanda. Nisam znala da će uz sunčano, kalifornijskom nebo nešto drugo osvetliti moj svet i popuniti tu bolnu rupu u grudima.

Jednog jutra sam otišla u nedeljnu nabavku, i po običaju počela sam u kolica da ubacujem tikvice, začine, orašaste plodoce, voće... Ja sam brz kupac, volim da uđem i izađem iz radnje što pre. Dok sam išla do rafova gde stoje začini, udarila sam o čoveka. Bio je visok preko 180 cm i nosio je uniformu. Popunjavao je police, a ja sam mu izbila kutije iz ruku prilikom udarca. "Tako mi je žao", rekla sam mu, mahnito pokušavajući da pokupim stvari.

"Ne brinite, gospođo. Ja ću to", rekao mi je, smešeći se. Bila je to interakcija u deliću sekunde, ali je nikada neću zaboraviti. Otišla sam kući tog dana u najčudnijem raspoloženju. Osećala sam kao da moj mozak hoće nešto da mi kaže, ali nisam mogla da proniknem u to. Stalno sam razmišljala o čoveku u prodavnici i njegovom osmehu. Ne na romantičan način, već na bizaran, nekontrolisan način koji potresa dušu. Osećala sam se kao da sam ga poznavala ranije, videla u prošlom životu. Ili možda u snu. Bio je to tako minijaturni trenutak mog života, a ipak mi je doneo toliko topline. Uprkos dubini ovog trenutka, odbacila sam ga i nastavila sa svojim životom.

foto: Shutterstock

Vraćala sam se u istu prodavnicu više puta, ali sam ga naredni put videla tek tri i po meseca kasnije. On mi više nije bio u prvom planu, ali nisam ga zaboravila, moj mozak mi to nije dozvolio. Dakle, kada sam ga jednom ugledala kako odmara na pauzi za ručak, sela sam tačno prekoputa njega.

"Da li te poznajem", pitala sam. Uvek sam bila direktna žena. Podigao je pogled sa svoje knjige i rekao: "Ne, da li ja vas poznajem?". Odmahnula sam glavom.

"Pa, onda se valjda ne poznajemo. Drago mi je da se sad upoznajemo. Ja sam Timoti", rekao mi je.

Proćaskali smo, a onda sam mu rekla: "Da se vratim na vaše pitanje, osećam se kao da vas poznajem možda. Ovo će zvučati čudno, ali osećam se kao da sam te ranije videla u snu". Tada su iz mojih usta izašle reči koje moj mozak još nije ni obradio: "Da li ste usvojeni?".

Prokomentarisao je kako je to prilično iznenadno pitanje, ali je odgovorio potvrdno. Bio je usvojen, ali su mu i otac i majka preminuli. Otac je nastradao u saobraćajnoj nesreći kada je imao 7 godina, a njegova majka od raka dojke i to samo dva dana pre njegovog 38. rođendana. Ta rana je još bila sveža. Pitala sam ga koliko godina ima, a on mi je odgovorio da će ove godine napuniti 40. Osetila sam kako mi srce jače kuca... Pomislila sam: "Rodila sam dete re 40 godina..." Ali, to nije bilo moguće. Ćaskali smo još malo, ali ne znam o čemu... U jednom trenutku je dodao: "Još uvek ne poznajem svoju biološku majku".

Kada sam otišla kući, kao luda sam počela da tražim na Internetu sve o usvajanju i kako da pronađem usvojitelje. Vrlo brzo sam pročitala o DNK testovima porekla. Nikada ranije nisam to radila, ali sada sam osećala da je to apsolutno neophodno. Zajednički snovi, godine, moje unutrašnje osećanje... Činilo se da je sve usklađeno nekom neobjašnjiovm magijom. Osećala sam kao da je moj život film koji ide po određenom scenariju.

Posle nekog vremena, suočila sam se imenom svog sina. Potvrđeno je - moj sin, moja beba. DNK je sve pokazao. Ali on se nije zvao Timoti, kao čovek u prodavnici. Osećala sam malo razočaranje. Bila sam sigurna da je to on. Ali, sam bila i srećna.

Razmišljala sam o pokušaju da pronađem sina svih ovih godina, ali sam mislila da je sebično da tražim dete koje sam se odrekla samo zbog bola koji osećam. Nisam želela da remetim mir i normalan tok bilo čijeg života i da upadnem u porodicu koja je toliko dugo živla bez mog prisustva. Bilo je to nametljivo i pogrešno. Ali nešto u meni, iz nekog razloga, govorilo mi je da je vreme da sada pokušam. Trenutak se činio idealan, ja sam u svojim 60-im i pomislila sam: "Sada ili nikad".

Prve tri nedelje čekanja su bile bolne. Ali poziv je konačno došao:

- Zdravo.

- Zdravo, ovde Timoti, tvoj sin. Dobio sam tvoje mejlove.

- Timoti... Mislila sam da se zoveš Rob. Moj sin se zove Rob, tako je pisalo...

- Rob je moje ime pri rođenju, ali se tovem Timoti. Ili Tim, ako želite.

Oči su mi se napunile suzama. Telo mi je bilo deset tona lakše, a srce teško od ljubavi.

- Tim. Videla sam te u svojim snovima... Takođe, naletela sam na tebe u kupovini.

Neko vreme je ćutao. Samo je jecao, a moje suze su tekle zajedno sa njegovim. U tom trenutku sam znala šta je mojoj duši nedostajalo svih tih godina. Nedostajao mi je moj Tim.

Nikada nisam verovala u čuda, ali ovo... Ovo je bilo čudo najveće vrste. Ubeđena sam da me je Univerzum doveo u Kaliforniju, u tu prodavnicu sa namirnicama, poslao snove, a kasnije i mog sina... I to baš kad je moj sin bio u bolu, kada mu je ponovo bila potrebna majka. Znam da je neću zameniti i ne želim, ali obećavam d aću ga voleti bezuslovno. Nikada ga više neću ostaviti. Univerzum nas je spojio i biće potrebna vojska da nas razdvoji.