ZVALI SU JE ČUDOVIŠTE: Nakon što su je ceo život tukli, silovali i zlostavljali, nije imala drugi izbor nego da ih UBIJE

“Ako selo odbaci dete, dete bi moglo zapaliti selo – samo kako bi osetilo njegovu toplinu”, kaže drevna afrička poslovica.

Ova izreka gotovo savršeno sažima životni put Ajlin Vuornos (1956. -2002.), jedne od prvih žena u istoriji uz čije se ime vezala sintagma "serijski ubica". Dok prema većini njenih "kolega" osećamo mešavinu straha, prezira i gađenja, Vuornos je, od dana kad je privedena licu pravde, polarizovala svetsku javnost: dok su se jedni zgražavali nad hladnokrvnošću njenih zločina, drugi su u njoj gledali žrtvu, plen koji se, bežeći čitav život pred snažnijima i okrutnijima, na kraju pretvorila u predatora.

Dana 9. oktobra 2002. godine, nakon duže od dve decenije provedenih u ćeliji smrti, američka savezna država Florida poslala je Ajlin na onaj svet. Premda je taj čin funkcionisao u sklopu velikog mehanizma pravde, po mnogima je bio sve samo ne pravedan. Radilo se, naime, o pshički bolesnoj ženi, koja je pretrpela toliko teška zlostavljanja da je u jednom trenutku jednostavno "pukla". U samo godinu dana, od 30. novembra 1989. do 19. novembra 1990., života je lišila sedmoricu muškaraca. Nije pokazala ni traga kajanja za počinjena ubistva.

Prema njenom dubokom uverenju, svi od njih su dobili ono što su zaslužili.

Žena koju će deo medija nazivati čudovištem odrasla je u Ročesteru, gradiću u američkoj saveznoj državi Mičigen. Majka Dijana imala je tek šesnaest godina kad ju je rodila, a dve godine stariji partner Leo Dale napustio ju je čim je saznao da je trudna. Ajlin oca nikada neće upoznati: u trenutku kad je došla na svet, ovaj je bio u zatvoru zbog fizičkog napada. Leo, kojem je dijagnostikovana šizofrenija, kasnije će "na državnim jaslama" završiti zbog mnogo ozbiljnijeg zločina, seksualnog zlostavljanja dece, a 1969. će ga pronaći obešenog u ćeliji.

Drugim rečima, Ajlin je imala genetsku predispoziciju za psihičke bolesti (nakon hapšenja, dijagnostikovaće joj granični i antisocijalni poremećaj ličnosti) kao i za sklonost nasilju.

Devojčica nije imala ni godinu dana kad ju je majka napustila, zajedno sa starijim bratom Kitom. Decu su usvojili deda i baka po majčinoj strani, koje će Ajlin do jedanaestog rođendana smatrati ocem i majkom. Da se radilo o ljudima koji nisu trebali imati nikakve veze s decom, vrlo je umerena konstatacija. Ona je bila teška alkoholičarka, koja je dane provodila onesveštena ispred televizora, s dogorelom cigaretom među prstima. On je bio nasilnik. I seksualni predator.

Unuke je do krvi mlatio debelim kožnim kaišem, najviše Ajlin: naročito je uživao kad bi nesretnicu skinuo golu i udario je po još svežim ranama, ponovo joj rasekavši kožu. S vremenom, naneće joj još veću bol. Premda za to ne postoje dokazi, većina onih koji su se bavili ovim slučajem slažu se da je deda seksualno zlostavljao Ajlin kao devojčicu, a verovatno je i podvodio prijateljima. Neki tvrde da ju je na jednak način iskorišćavao dve godine stariji brat Kit. Ono što se sigurno zna jest da je kao četrnaestogodišnjakinja zatrudnela– u stomaku je nosila plod silovanja, možda i incesta. Zabrinut za svoj ugled, monstruozni deda poslao ju je u dom za nevenčane majke, gde je u tajnosti rodila, a potom bila prisiljena da bebu da na usvajanje.

U toj maloj sredini, tajne je, međutim, bilo teško skriti. Kad se Ajlin vratila u školu, svi su znali za “njenu” sramotu. Nazivali su je pogrdnim imenima i fizički je zlostavljali što je, udruženo s onim što je proživljavala kod kuće, bila kap koja je prelila čašu. Napustila je školovanje, a nedugo nakon toga baka je platila danak svoje ovisnosti – umrla je od ciroze jetre. Nekoliko dana nakon sahrane, deda je izbacio unuku iz kuće. Petnaestogodišnja beskućnica neko je vreme spavala u šumi, u improviziranoj kući koju je sklepala od ćebadi i kartonskih kutija, a za hranu je prosila. Vrlo brzo, krenula je stazom koja je suđena devojkama bez sreće: postala je prostitutka.

Isprva je "ordinirala" u okolini, ali s vremenom se opredelila za unosniju i znatno opasniju varijantu “najstarijeg zanata na svetu”: autostopirala je na prometnim cestama, prešavši na taj način čitavu Ameriku. Mnoge mušterije bi je “počastile” šamarima i batinama, ali ona je na to već bila navikla.

"Nemoj u lice!", znala bi povikati kad bi primetila da se pogled čoveka s kojim je sela u automobil zamračuje a ruka podiže. U trenucima kad bi zaključila da joj je preteško, okušala bi se i u drugim kriminalnim aktivnosti: iza nje je bio niz hapšenja zbog sitnih krađa. A onda, kad je navršila dvadesetu, činilo se da je njenim nedaćama napokon došao kraj.

Autostopirajući, upoznala je muškarca po imenu Luis Grac Fel. Činjenica da je ovaj bio četiri decenije stariji od nje nije smetala Ajlin – radilo se o imućnom predsedniku jahtaškog kluba Floride. Brak je poništen nakon samo nekoliko nedelja: Ajlin je prebila supruga njegovim štapom, nakon čega je ovaj podneo zabranu približavanja. Ne zna se što ju je nagnalo na ovaj potez. Rekla je samo da je Fel bio zao i ništa više.

Nakon bračnog kraha, Ajlin se odlučila trajno nastaniti na Floridi. Novac od osiguranja, koji joj je isplaćen nakon što je njen brat umro od raka jednjaka, omogućio joj je da se neko vreme drži dalje od ulice. Kad se tih deset hiljada dolara istopilo, užasavala se povratka starom zanatu. Uz pomoć nekog poznanika, prvi put u životu je uspela pronaći "pošten" posao: radila je kao čistačica u zalogajnici. Možda bi njen život napokon i krenuo nabolje da nije upoznala Tajru Mur.

Tajra, hotelska sobarica, bila je krupna, nimalo ženstvena dama koja se otvoreno deklarisala kao lezbejka. Ajlin, u to vreme još uvek lepa plavuša, postala je predmet njenog erotskog interesa, ali pokušaje telesnog zbližavanja isprva je odbijala, govoreći kako je ne privlače žene. Tajra ju je, međutim, privlačila nečim drugim: bila je prva prijateljica koju je ikad imala. Ovisna o osećaju pripadnosti, Ajlin je popustila njenim zavodničkim pokušajama, a ubrzo su počele živeti zajedno.

"Za nju bih učinila sve!", govorila je zaljubljena Ajlin, a to je i mislila. Nakon što je Tajra ostala bez posla, a nije pokazivala nameru da prestane prazniti limenku za limenkom piva i pušiti cigaretu za cigaretom, njena požrtvovna partnerka odlučila se vratiti poslu koji je mrzela više od ičeg. Nedugo potom, postala je ubica.

Njena prva žrtva bio je 51-godišnji Ričard Čarls Malori, vlasnik trgovine električnom opremom. Ajlin će kasnije ispričati da ga je upucala u samoobrani, nakon što ju je silovao i teško povredio. Da li je zaista pretukao gotovo do smrti, a potom po njenim ranama polivao alkohol? Da li je penetrirao u nju metalnom polugom, umalo joj rasporivši utrobu? Teško je reći u kojoj je meri njeno svedočenje istinito, ali verovatno se nije radilo o kompletnoj laži: Malori je imao podeblji dosje zbog seksualnih zločina.

Nakon Malorija, ubila je još šestoricu muškaraca s kojima je sela u automobil. "Delovala sam u samoobrani", tvrdila je da se pištolja latila tek nakon što bi je silovali ili pokušali silovati. Kako je većinu njih usput opljačkala, sud nije poverovao njenoj verziji dogđaja. U sudnici, doživela je ultimativnu izdaju: jedina žena kojoj je verovala, Tajra Mur, otkrila je brojne detelje njenih zločina, kako bi izbegla optužnicu za saučesništvo. Nakon toga, Ajlin više nije htela da živi: smrtnu presudu dočekala je hladnokrvno, naloživši advokatu da ne podnosi nikakve žalbe.

"Ubila sam sve te ljude iz koristoljublja, kako bih ih opljačkala. Niko od njih nije me seksualno napao. Ako me puste na slobodu, ubiću ponovno”, rekla je novinaru koji ju je intervjuisao u zatvoru. Kad je ovaj priveo razgovor kraju, priznala mu je da je njena prvobitna priča o samoobrani istinita, ali da želi "sve privesti kraju". Te reči zauvek su sačuvane: novinar se samo pretvarao da je isključio diktafon.

Dana 9. oktobra 2002. godine, napaćeno srce Ajlin Vuornos zaustavila je smrtonosna injekcija. Nedugo potom, ženu koju su svi iskoroštavali odlučio je iskoristiti i Holivud: o njenom životu je snimljen film naslova “Čudovište”. Šarliz Teron, kojoj su za potrebe uloge nesretne AJlin promenili izgled do neprepoznatljivosti, zasluženo je nagrađena Oskarom.