Dan posle Vrbice, odnosno Lazareve subote, pravoslavni hrišćani slave praznik Cveti kada se sećaju ulaska Hristovog u Jerusalim, šeste nedelje Velikog posta i nedelju dana pred Vaskrs.
Na taj dan je Isus Hrist ušao u sveti grad jašući na magaretu, a narod ga je dočekao kao cara, prostirući svoje haljine i grančice drveća, noseći u rukama palmove grančice. Kroz narod se, naime, proneo glas da dolazi spasitelj, koji je vaskrsao Lazara.
U danima cvetne nedelje, u Srbiji je bilo uobičajeno da se narod kiti vrbom i koprivom. Vrba se smatra simbolom rađanja, pa su devojke opasivale šibljiku vrbe oko struka. Za koprivu se smatra da štiti seme u koje se stavi, a i da je jaka zaštita za porodilje kojima je stavljana pod jastuk.
Uoči Cveti devojke i deca bi odlazili u polja i brali cveće, a postojao je i običaj da momak od cveća napravi buket, u kome se njegova osećanja predstavljaju različitim cvetovima.
U nekim krajevima se ubrano cveće ne unosi u kuću već se ostavlja u posudama sa vodom u dvorištu da prenoći. Po gradovima međutim, gde ljudi mahom žive u stanovima, razvio se običaj da se buketi ipak donose u sobe, potapaju u vodu sa zlatnim i srebrnim prstenjem i da se tom vodom deca umivaju. Narod kaže, valja se!
