Pre tačno 100 godina, vojnici u rovovima Zapadnog fronta koji su se borili u Prvom svetskom ratu na zaraćenim stranama začuli su nešto neobično - pevanje!
Bilo je sveže jutro kada je hiljade britanskih, belgijskih i francuskih vojnika odložilo puške, izašlo iz svojih rovova i provelo Božić sa nemačkim neprijateljima. Vek kasnije, na ovaj događaj se gleda kao na pravo čudo - redak momenat mira, koji se desio nekoliko meseci nakon početka Prvog svetskog rata, koji će tokom četiri godine trajanja odneti preko 15 miliona života. Ali, šta se zapravo desilo 1914. tokom Badnje večeri?
Papa Benedikt XV je prvi pozvao na božićno primirje, ali je ta ideja bila odbijena. Međutim, izgleda da je beda svakodnevice u hladnim i vlažnim rovovima bila i više nego dovoljna trupama da iniciraju primirje, ali je zato teško sa sigurnošću tvrditi kako je do toga došlo. Veliki broj priča, zapisa u dnevnicima i pisama sa ratišta svedoče o ovom netipičnom ratnom događaju.
Neslaganje oko ovog događaja traje i dan danas među istoričarima - niko ne zna kako je primirje počelo i kako se raširilo, ili da li se, poput nekog čuda, istovremeno desilo iz svih rovova. Međutim, veruje se da su dve trećine trupa (oko 100.000 ljudi) učestvovale u legendarnom primirju i da je ono počelo pevanjem božićnih pesama iz rovova tokom Badnje večeri.
"Prvo bi pevali Nemci jednu od njihovih pesama, a zatim bismo mi pevali naše, dok zajedno nismo počeli da pevamo istu pesmu - oni na nemačkom, a mi na engleskom jeziku. Pomislio sam da je to zaista neverovatno - dva naroda u sred rata pevaju istu božićnu pesmu", opisao je ovaj događaj Grejem Vilijams, engleski vojnik.
Sledećeg jutra, na pojedinim mestima, nemački vojnici izlazili su iz svojih rovova želeći drugoj strani srećan Božić na engleskom jeziku. Vojnici Alijanse prišli su im da se pozdrave. Na drugim mestima, Nemci su držali natpise na lošem engleskom jeziku: "Vi ne pucati, mi ne pucati".
Tokom tog magičnog dana, trupe su razmenile poklone, cigarete, hranu, dugmad i kape. Božićno primirje je konačno omogućilo vojnicima i da sahrane nastradale saborce, čija su beživotna tela ležala nedeljama na "ničijoj zemlji" između dva rova zaraćenih strana.
U vezi sa ovim fenomenom, pričale su se različite dogodovštine sa fronta. Postoji priča da je jednog engleskog vojnika ošišao nemački brica kod kojeg je stalno išao pre rata. Raširila se i urbana legenda da su vojnici zaraćenih strana čak igrali i fudbalsku utakmicu improvizovanom loptom. Primirje se širilo, ali nije bilo opšteprihvaćeno. Postoje dokazi da se paljba nastavila na mnogim mestima i da su vojnici koji su na drugim ratištima inicirali primirje ubijeni od strane neprijatelja.
Naravno, to je bilo samo primirje, ali ne i kraj rata. Sukobi su se nastavili, na nekim delovima fronta kasnije tog dana, a negde nakon Nove godine.
"Sećam se tišine, jezivog zvuka tišine", prisetio se engleski veteran Alfred Anderson. "Bio je to kratkotrajan mir tokom užasnog rata."
Kada se rat nastavio, izazvao je takva uništenja i pustoš da su vojnici pali pod uticaj brutalnosti rata. Iako su postojali momenti primirja tokom ostatka Prvog svetskog rata, nikada više to primirje nije dostiglo razmere božićnog čuda 1914.
Međutim, božićno primirje za mnoge ne predstavlja herojstvo tokom okrutnosti rata, već primer subverzije kada su ljudi na ratištu shvatili da ne vode isti rat kao i njihovi nadređeni. Kako je ničija zemlja na nekim delovima zaraćene zone bila široka svega 30 metara, neprijateljski vojnici su jedne druge mogli da čuju i da čak osete miris hrane.
"Zaključio sam tada da kada bismo bili prepušteni sebi samima, nijedan metak više ne bi bio ispaljen", izjavio je britanski vojnik Murdok Vud 1930. Međutim, nisu svi na takvu situaciju gledali blagonaklono.
"Takva stvar ne treba da se događa tokom rata. Zar nemate nimalo nemačke časti?" navodno je prokomentarisao Adolf Hitler koji je tada bio kaplar.
Pa, ipak, vek kasnije, ovo legendarno primirje ostaje upamćeno kao svedočanstvo snage volje i ljudskosti u užasno mračnom periodu ljudske istorije.
