Dramaturg Semjuel Beket, radikalni pesimista opsednut tišinom, čije je delo jedinstveno u 20. veku, umro je na današnji dan 1989. godine u Parizu.
Autor čuvenog pozorišnog komada "Čekajući Godoa" i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1969. i dalje "živi" zahvaljujući svom pozorištu, u isto vreme tragičnom i komičnom, koje izražava nemoć i beznadežnost ljudskog roda.
Prošlo je godinu dana od smrti legendarne Ružice Sokić - Kako je obeležena prva godišnjica, saznajte OVDE.
Beket je stvorio jedno sasvim novo dramsko delo koje je od ovog Irca, školovanog u najboljim protestantskim koledžima, načinilo velikog francuskog književnika. U njegovim delima dominira raspad građanskog društva i beznadežna situacija neobičnih bića sa kraja sveta i vremena, što je trebalo da simbolizuje sveopšti apsurd.
Rođen je 13. aprila 1906. godine u Foksroku, bogatom predgrađu Dablina. Kao briljantan student, Beket je bio predodređen da postane profesor, ali ga je osećaj za apsurdnost sveta, a pre svega za apsurdnost jezika, učinio čovekom koji živi "po strani".
U početku je pisao pesme na engleskom jeziku, a 1937. svoj prvi roman "Marfi", koji su odbila 42 izdavača. Po izbijanju rata, priključuje se francuskom pokretu otpora.
Ni njegov sledeći roman "Vat" pisan takođe na engleskom jeziku, ne nalazi izdavača. Tada se odvaja od maternjeg jezika i počinje da piše na francuskom, osobenim, minimalističkim izrazom, koji će sam okarakterisati kao stil "bez stila".
Monolog postaje glavna forma njegovog dela, a krajem četrdesetih godina piše trilogiju "Maloa", "Malone umire" i "Neimenljivi". Uspeh postiže 1953. godine, posle susreta sa rediteljem Rožeom Blenom, koji je postavio njegov kultni komad "Čekajući Godoa". Taj komad su pre toga odbili svi pozorišni direktori u Parizu.
Poslednjih godina života Beket je živeo u potpunoj osami, međutim danas je jedan od najprevođenijih francuskih pisaca u svetu, ali i dramaturg čija su dela predmet najvećeg broja komentara.