Lazareva subota praznuje se tačno osam dana ped Vaskrs, uoči praznika Cveti. Prazuje se u spomen na pravednog Lazara, sledbenika Hristovog, koga je sin Božji vaskrsnuo iz mrtvih.
Mnogi običaji i rituali vezani su za ovaj dan, a jedan od najlepših je ritualna povorka poznata pod imenom lazarica.
Ova povorka nekada je bila poznata širom Srbije. Nju je, kao i praznik, legenda vezivala za cara Lazara. Pričalo se da je povorku uveo srpski car i da se tada običaj održava svake godine, na njegov imendan: Lazarevu subotu.
NE PROPUSTITE
Lazarice su ženska povorka. Broj učesnica je često varirao: u nekim krajevima su išle po dve, tri, a negde i u grupama od po 10 i više.
Skupinu su najčešće sačinjavale devojke stasale za udaju. Za njih je učešće u lazaricama bila neka vrsta inicijacije. To je bila prilika da se prikažu selu kao odrasle i spremne za stupanje u brak. Običaj je bio da, ako se devojka ne uda, treba bar tri puta da učestvuje u lazaricama. Ukoliko to ne učini, verovalo se da će je sustići neka nesreća.
Lazarice su imale podeljene uloge. Glavne su bile Lazar i Lazarica. Lazar je bila devojka obučena u muško odelo i naoružana štapom, mačem ili jataganom. Na glavi je imala klapak ukrašen cvećem i perjem. Lazarica je nosila svečanu žensku odeću, a glavu je prekrivala belom maramom ili tankim velom, tako da joj se lice nije videlo.
Ostale učesnice su, takođe, bile svečano obučene, a uz povorku je često išao i vođa, koji je branio devojke od nasrtljivih mladića.
Za svoj nastup lazarice su se uvek dugo i brižljivo spremale. Nekada se te pripreme trajale i po nekoliko nedelja.
NE PROPUSTITE
Povorka se kretala na dan praznika u ranu zoru. Išlo se od kuće do kuće. Pred svakom kućom Lazar i Lazarica izvodili su poseban ples, a ostale učesnice su ih pratile pesmom kojom su izražavale želje za sreću i napredak kuće i ukućana.
Pesme su bile prilagođene konkretnim prilikama, određenoj kući ili osobi. Bilo je pesama posvećenih devojci za udaju, mladencima, trgovcima, kmetu, malom detetu, trudnici…
Pojedinim pesmama lazarice su rasterivale zle sile, a naročito zmije, koje su u to doba godine bile velika opasnost. Na primer:
"Beži zmija plazara, Eto svetog Lazara, I on nosi tavinu, Obiće ti glavinu. "
Kada bi lazarice obavile svoj posao, ukućani bi ih darivali hranom, najčešće jajima.
Lazarice su, dakle, magijskim putem donosile sreću irasterivale zle sile. Mnogi su verovali da učesnice u povorci u tom trenutku poseduju neku posebnu moć. To se odnosilo i na njihovu opremu, pa su ukućani često zahtevali da dobiju neki deo njihove garderobe.
Po opštem mišljenju, moć kojom su raspolagale učesnice povorke mogla je biti opasna. Zato se i sa lazaricama postupalo oprezno. Nisu ih smeli dočekati praznog stomaka, nisu ih puštali u kuću, niti im dozvoljavali da pevaju pod kućnim krovom.
Ukoliko bi se dogodilo da im ukućani uskrate darove, lazarice su mogle posebnom pesmom da “raspoju” odnosno ponište sve izrečene želje. Tada negostoljubive ukućane ne bi čekalo ništa dobro.
