Jedan od najvećih slikara postimpresionizma i začetnik kolorističkog ekspresionizma, umetnik čiji je stil i danas inspiracija mladim stvaraocima, Vinsent Van Gog rođen je pre 161 godinu, 30. marta 1853. godine u Zundertu (Holadnija).
Ovaj umetnik je svom slikarstvu stvorio poredak koji se suprotstavlja haosu stvarnosti kakvom je bio okružen. Njegova umetnost bila je pokušaj da uredi svet sa kojim, očigledno nije mogao da izađe na kraj. Protiv neshvatljivosti takvog sveta, Van Gog se borio svojom oštrom, teoretski zasnovanom kritikom, na njegovu bezličnost odgovorio je svojim odmerenim patosom, a njegovu je kolotečinu razbio žarom svoga solipsizma.
Njegov cilj nije bio da pobegnne od stvarnosti, a ni da pati odričući je se, već da je učini opipljivom u jednom sveobuhvatnom smislu. Na taj način mu je umetnost omogućila da taj, u osnovi neprijateljski svet, prihvati kao svoj.
Međutim, Van Gogov umetnički dar priznat je tek posle njegove smrti. Građansko društvo čiji mu je sistem vrednosti čitavog života bio oduran, sada ga je nazivao genijem. Moderno doba voli da se poigrava sa predstavom usamljenog, neshvaćenog umetnika, i sudbina Van Goga je savršen primer za predstavnike avangarde, koji prvo biva proganjan i osporavan, a kasnije postaje cenjen i slavljen.
Autsajder umetnosti sa periferije društva, on sada postaje važna umetnička ličnošt i decenijama posle smrti jedna je od najuticajnijih figura u umetnosti. Van Gog je za svog života prodao samo jednu sliku, a njegova najbolja dela nastala su za manje od tri godine i to pred kraj života. Specifična su po strastvenim pokretima četke, intenzivnim bojama, kao i u kretanju linije i forme.
Među najpoznatijim su dela iz serije Suncokreti, zatim Irisi, autoportreti, Žitno polje sa čempresima... Bio je veoma plodan umetnik, s obzirom da je za 10 godina, koliko je slikao, napravio oko 900 dela. Njegov neponovljivi spoj forme i sadržaja je moćan, dramatičan, lirski ritmičan, maštovit i emotivan, a za samog umetnika je predstavljao način da objasni svoju borbu protiv ludila i njegovo razumevanje duhovne suštine, čoveka i prirode.
Van Gogova estetika je proizvod njegove averzije prema tradicionaalnim normama ili njegove solidarnosti sa siromašnima, ali i nedovoljnog poznavanja tehnike slikanja. Postavljena još tokom 18. veka, u filozofskim delima Edmunda Berka i Denija Didroa, estetika ružnog postaje odlika Van Gogovog dela, a deformacije i vrišteće boje postaju njegov lični doprinos umetničkoj kreativnosti.
Od kada mu je umro otac, 1885, život mu je u Nojnenu u kojem je živeo postajao sve teži. Meštani su zazirali od njegovog nepredvidljivog ponašanja. Mada je voleo te ljude i osećao da je deo njih, ipak nije pronalazio način da im se približi, tako da je odlazak u Antverpen označio promenu ne samo u njegovom ličnom životu, nego i tematsku promenu unutar njihovih dela.Osim što je bio veliki umetnik, Van Gog je ostao poznat i po svojoj ekscentričnosti i ćudljivoj naravi što je i pokazao kada je u napadu besa i ljubomore sam sebi odsekao uho.
Početkom 1886. godine odlazi u Pariz gđe upoznaje Anri de Tuluz-Lotreka, Pola Gogena i Pola Sezana. Iako u Parizu niko nije želeo njegove slike, smogao je snage i vere u sebe da nastavi da slika. Iz Pariza odlazi u Arl, na jugu Francuske, gde je našao nadahnuće za svoja dela, a tu mu se u jednom momentu pridružuje i Gogen pre odlaska na Južna mora. Zbog duboke depresije 1889. godine na vlastiti zahtev je primljen u psihijatrijsku bolnicu u San Remi, a sledeće godine, u svojoj 37 godini, puca sebi u prsa i umire nakon dva dana, 29. jula 1890. godine.
Van Gogova dela danas su među najskupljim na svetu, a mogu ih priuštiti samo najbogatiji, s obzirom da se slike, koje nije mogao da proda za života, sada procenjuju u milionima dolara. Neka od njih pogledajte u galeriji ispod teksta.
