Vaspitanje

Hvalila sam svoju decu samo onda kada su to zaslužila: Evo šta je na kraju bilo!

Jedni nas uče da decu hvalimo, drugi opet da to nije dobro za njih, a evo šta sam ja radila
Vaše dete & vi 18.01.2016. - 15:02h Autor: mojpedijatar.co.rs
Foto: Thinkstock

Postoji beskonačno mnogo razloga zašto je roditeljstvo teško ali koja je to jedna stvar koja ga čini još težim? Pravila i saveti kako da na najbolji način odgajimo svoju decu se konstantno menjaju.

 

Nekada davno, deca su pomalo dobijala po guzi, i nisu vezivala pojaseve u kolima i sve je bilo u redu.
Onda se toliko pričalo o samopouzdanju, zavladalo je helikopter roditeljstvo, i delili su se trofeji za sve moguće da ničija osećanja ne bi bila povređena.

 

Ali danas, roditeljima se šalje drugačija poruka: možda treba da popuste malo sa svim tim dostignućima. I da, možda ne bi trebalo da toliko hvale svoju decu.

 

Mnogi od nas rođenih na početku 21. veka rasli su uz roditelje koji su im govorili da su talentovani i specijalni. Bili smo dovoljno srećni da možemo da učestvujemo u svim aktivnostima koje nas zanimaju, da nam pomognu da idemo na dobre univerzitete ne bismo li imali lakši i bolji život nego što su imali oni i njihovi roditelji. Dobili smo mnoge stvari koje naši roditelji nisu mogli ni da zamisle. Ali sada kada smo odrasli, čini se da sve to i nije bila baš najbolja ideja.

 

Ovako se čeliče deca u Rusiji: Kupaći kostimi i polivanje vodom na -35! (VIDEO)

 

Nemojte me shvatiti pogrešno, ta kritika da smo mi lenji i da se ni u čemu ne snalazimo, prilično je prenapumpana i pomalo nepoštena. Ali nakon što sam i sama postala roditelj, ne mogu a da se ne pitam da li postojao bolji, izbalansiraniji način da odgajim svoje dete? Ja želim da moje dete bude samouvereno, ali isto tako želim da bude i elastično, ne bi li što bolje prihvatilo svet u kome odrasta a za koji mi već znamo da ponekad može biti jako težak i nepošten, totalna zbrka. (Da li su naši roditelji rasli u stidu ako se malo ugoje, jer su im mediji sa svih strana prezentovali idealan model izgleda? Ne, nisu.)

 

A šta mi zapravo možemo da učinimo da pomognemo svojoj deci, a što se slaže sa onim što nauka kaže? Mnogo je članaka u poslednjih nekoliko godina koji govore o tome šta se dešava kada previše hvalimo svoju decu i zaključak je sledeći: previše hvaljenja je stresno, naročito kada je ono uopšteno. Ne samo da bi trebalo da prestanemo sa onim „Odlično si to uradio!“, „Ti si tako pametan!“, već bismo trebalo da im dajemo komplimente koji imaju zaista neko značenje, i koji su konkretniji kao što su : „Zaista mi se sviđa što nisi odustao“, ili „Zaista si se baš potrudio“.

 

Kako kaže profesorka dr Kerol Dvek, sa Stendford Univerziteta, koja proučava samomotivaciju i oblike ponašanja, generalna pohvala „Ti si tako talentovan!“ zapravo ograničava razvoj deteta, čineći da se plaši neuspeha. Sa druge strane, konkretne pohvale teraju decu da se trude više u onome što im ide, i ohrabruju ih.

 

Bebin život u prvih sat vremena: Ovo rade odmah nakon što se rode!

 

Eksperiment

 

Ja sam lično bila dete kome su stalno govorili da je talentovano, a i pored toga bila sam zaista jako uspešna. Iako sam znala da postoje i gore stvari za dete sem toga da im konstantno ponavljate da su sjajni i talentovani, trudila sam se da previše ne hvalim spostvenu decu. A opet stvari kao „Sjajno si to obavio“, „pametnice“ mi izlete iz usta na dnevnoj bazi.

 

Ipak, rešila sam da se strogo držim saveta profesorke Dvek, barem sedam dana. Želela sam da se fokusiram na to da ne hvalim svoje trogodišnje blizance ili barem ne na način koji njima ne bi bio koristan i rešila sam da vidim šta se dešava kada neku teoriju želite da sprovedete u praksi, kao obična majka.

 

Vežba nas čini savršenima

 

Moji blizanci, iako rođeni u razmaku od samo 20 minuta, jako su različiti kao ličnosti. Medi je pričljiva i zabavna ali joj treba vremena da se navikne na nove ljude. Rejd je ozbiljan i ne govori puno, ali je šarmantan prema novim ljudima, jak je i aktivan. Rejd voli da trči i penje se svuda i jako je agilan, dok Medi može biti nespretna i ne oseća se uvek samouvereno u takvim aktivnostima kao njen brat. Tako da, kada je ona odlučila da će se baviti bejzbolom, a ja sam pretpostavila da joj neće baš ići lako, nastupio je savršen trenutak da primenim ove savete o konkretnim pohvalama.

 

U početku je zaista imala puno problema. Nije lepo mogla da udari loptu, mnogi njeni udarci završili bi iza nje i kada bi i uspela da baci loptu pravo ispred sebe, veštine hvatanja ne bi bile najbolje. Ali, bila veliki entuzijasta, pa sve i ako nije bila talentovana, ne znači da nije trebalo da se trudi i uživa u procesu učenja. Tako da smo dosta vremena te nedelje proveli igrajući se sa njom (iako je to doslovno samo bacanje napred, nazad, i radovanje).

 

Iako sam uvek želela na navijam za nju, trudila sam se da to ne radim svaki put kada ne bi uspela. Ono sto je rekla i Dvek jeste da ne treba da nagrađujemo svaki njihov pokušaj, jer će biti zbunjeni kada promaše a mi ih hvalimo, iako možemo pomisliti da je to samo zbog njihovog samopouzdanja dobro. Nije. Umesto toga, svaki put kada bi udarila loptu, ja bih rekla : „Bravo, uspela si da uradis loptu!“ Medi je volela ovaj kompliment, i svaki put kada bi uspela ponavljala bi :“Vidi mama, uspela sam sada!“

 

Ali ono što je mene iznenadilo, jeste da, kako je nedelja odmicala, ona zaista jeste napredovala. Uspevala je da pogodi loptu, da je baci meni zaista pravo i lepo, čak je imala i nove načine hvatanja. Svaki put kada bismo igrale, pričale bismo o tome koliko je napredovala, i rekla sam joj da sam srećna što se trudila i što je bila toliko uporna, te kako se rad isplati. Bila sam iznenađena koliko je ona uživala u svemu tome i kako joj nije smetalo kada bi ponekad i promašila. Negde na polovini nedelje sama je sebi ponavljala da mora da nastavi da pokušava, kada joj ne bi išlo. I ja sam joj stalno ponavljala da nastavi da pokušava i da će biti sve bolja i bolja.

 

Razmišljala o sebi kao o detetu i kako nisam bila nikakav atleta već sam prezirala sport, jer je to bilo nešto što mi je tako loše išlo. Znala sam da jedna nedelja bacanja i hvatanja lopte neće promeniti Medin život, ali bilo je to pozitivno i zabavno iskustvo za obe i zaista smatram da je tehnika davanja pohvala urodila plodom. Ona nije bila frustrirana kada bi promašila, ali još važnije, nije bila ubeđena da je supertalentovana za to, jer nije bila.

 

Naučite decu da budu srećna: Evo kako to da uradite na jednostavan način!

 

(NE)STRPLJIV

 

Moj sin je, sa druge strane, veoma destuktivan. Nenamerno, ali destruktivan. On je jedan od razloga zašto mi u kući nemamo lepe stvari, ili zašto većina njih završi polomljena. Ali koliko god lomio stvari, isto tako uživa i u njihovom popravljanju.

 

Imamo nekoliko drvenih IKEA stolova za decu, koje koristimo u najrazličitije svrhe. Nije prošlo dugo od kada su oni počeli da se raspadaju. Nevažno koliko puta bih vratila gornji deo stola, moj sin bi ga skinuo, a onda potom nameštao iznova.

 

Primetila sam da je počeo sve lakše da odustaje kada bi mu bilo teško da stočić ponovo namesti. Bio bi frustriran i govorio bi :“Mama, popravi ga!“ i to je bilo nešto na čemu sam zaista želela da radim. Znam da je strpljenje nešto na čemu se radi, a kada je bolje vreme da to počnemo da vežbamo nego sada, kada je on mali?

 

Odlučila sam da donesem sto u sobu i namerno ga rastavim, a onda pitam sina može li mi pomoći da ga sastavim. Odmah je prišao da mi pomogne, ali posle samo malo vremena, čim to nije mogao da uradi, bacio je deo na pod. Ja sam pokušala da ostanem smirena i da ga ohrabrim. „Hm, a šta da si probao nekako drugačije da okreneš taj deo i da ga namestiš? Hajde pokušaj ponovo…“

 

On je pokušavao, i uspeo je – doduše uz maminu pomoć – ali nema veze. „Bravo, nastavio si da pokušavaš i uspeo si. Mogao si da odustaneš, ali nisi!“

 

Bio je toliko srećan, da sam donela drugi stočić, i pitala ga da mi ponovo pomogne da ga namestim, „Zaista bi mi koristila tvoja pomoć i strpljenje!“

 

Uzbuđeno je ponovo prionuo na posao, a ja sam se trudila da mu ne pomažem. Čim je zapeo zatražio je pomoć. Ali rekla sam mu : „Mislim da možeš sam, sećaš se kako si malo pre ovo namestio?“ Malo je potrajalo, i dosta se pomučio ali je uspeo, i bio je presrećan zbog toga.

 

Zaista sam shvatila da je važno kada ste konkretni i kada usmeravate svoje dete na pravi način. Može da potraje ali tako se učimo strpljenju, da ne odustajemo lako od stvari koje nam ne idu.

 

4 savršena poklona za vaše dete: Biće vam zahvalno za ceo život!

 

Obraćajte pažnju

 

Kako sam krenula sa ovim eksperimentom, pokušavala sam da se setim situacija u kojima ih olako hvalim i shvatila sam da je to uglavnom kroz igru, kada ne obraćamo puno pažnje (znam, zvuči grozno, ali igranje sa decom je ponekad tako dosadno). Onda sam pokušala ovaj eksperiment da primenim i u igri.

 

Medi voli crtanje, ali ja joj obično dam da to radi kada ja moram da završim nešto drugo, recimo da skuvam večeru. Ali ovaj put sam zaista sela pored nje i učestvovala u tome što ona radi, i to je njoj bilo prilično zanimljivo.

 

Ja sam kao odrasla, koristila logiku pri bojenju (drveće je zeleno, a nebo plavo obavezno), a ona je, kao što to radi i svako dete, koristila sve boje za sve na papiru. I izgledalo je prilično očaravajuće.

 

„Pogledaj mama!“ pohvalila se čim je završila. Rekla sam joj da mi se baš dopada način na koji je iskoristila boje i ona se složila sa time zadovoljna.

 

Kasnije smo zamenile crteže i svaka je docrtala nešto na crtežu druge. Rekla sam joj da je to odličan timski rad, umesto „Super je!“

 

Da li je „Tako si pametan“ toliko loše?

 

Jedna nedelja eksperimenta ne može pokazati koliko sam učinila za samopouzdanje svoje dece, ali ono što je sigurno jeste da sam promenila način na koji ih hvalim kada zaista obraćam pažnju, u odnosu na ono što činim kada to olako kažem. Ne možemo to činiti 24 sata dnevno – i roditelji su ljudska bića i ponekad kažu ono što im je najlakše, i isto tako znam da ću im i ja ponekad ponovo davati isprazne komplimente. Ali uvidela sam razliku, ne želim da moja deca misle samo da su sjajni jer mama tako kaže.

 

Mislim da bi svi trebalo da se potrudimo oko ovoga. Svako radi najbolje što ume i normalno je da često zabrljamo. Pa sve i da im prečesto kažemo da su sjajni, da li je to toliko strašno?
Jedno je sigurno, ako ništa drugo, ovaj eksperiment pokazuje da sam ove nedelje zaista puno pažnje poklonila svojoj deci. A to je dobra stvar.

 

Ovako Skandinavci čeliče svoju decu: Bebe spavaju napolju na debelom minusu!

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...