Jedna mama iz SAD-a, majka 12-godišnjaka, nedavno je podelila svoje iskustvo koje mnogi roditelji prepoznaju, ali se malo ko usudi da prizna. Znala je da će trenutak frustracije i neposlušnosti doći, ali nije očekivala da će se pojaviti već sa 11 godina njenog sina.
„U meni se odmah probudila ona 11-godišnjakinja koja je poželela da uzvrati: ‘A znaš šta? I ja tebe!’ Naravno da ga ne mrzim, ali u tom trenutku stvarno nije bio drag. Isto tako, znam da ni on mene ne mrzi – samo je bio besan jer nije dobio ono što je želeo“, rekla je mama.
U toj kratkoj, burnoj svađi, krije se nešto mnogo dublje. Kako je ona sama zaključila: „Ako ti dete kaže ‘Mrzim te’, možda to znači da si stvarno dobar roditelj.“
Mirnoća u trenutku ljutnje
U tom trenutku, mama se setila kultne serije Roseanne i mirno mu je odgovorila:
„Onda je moj posao ovde gotov.“
I jednostavno je izašla iz sobe.
Ova rečenica nije bila planirana, ali došla je u pravom trenutku. Sin je bio frustriran jer je naišao na granicu i nije dobio ono što je želeo. Mama, s druge strane, nije popustila – i to je bila poruka: granice su važne.
Roditelji nisu „najbolji prijatelji“
Mnogi roditelji upadnu u zamku pokušavajući da budu „kul“ ili „najbolji prijatelj“ svom detetu. Dozvoljavaju više nego što je potrebno, udovoljavaju željama, kupuju sladoled van reda ili produžavaju vreme za ekran.
I priznajte – kad im donesete omiljeni sok ili pustite crtani iznenada, osećate se kao superjunaci. Ali istina je: mi nismo njihovi BFF-ovi, mi smo roditelji.
To znači da ponekad donosimo odluke koje nisu popularne, postavljamo granice koje ni sami nismo voleli kada smo bili njihovog uzrasta. Ali znamo zašto su te granice potrebne – za njihovu sigurnost, odrastanje i osećaj reda i stabilnosti.
Mržnja prolazi, sigurnost ostaje
U priči ove mame, kraj je topao i poučan. Njen sin se ubrzo pojavio na vratima njene sobe, još uvek crven od suza, i rekao:
„Ti si to ukrala.“
„Ukrala šta?“ pitala ga je mama.
„Tu rečenicu, to je iz Roseanne!“
Oboje su prasnuli u smeh. Sin je seo pored nje na krevet i predložio da zajedno pogledaju tu epizodu. Ljutnja je prošla, a ostao je osećaj povezanosti.
„Znam da će me još puno puta ‘mrzeti’, ali sada barem znam da ne moram uvek imati savršen odgovor. Dovoljno je da ostanem mirna i verujem da radim ono što treba“, zaključuje mama.
I u tome je cela poenta: čak i kada nas deca „ne vole“, oni znaju ko ih vodi, ko ih voli i ko im pruža sigurnost – a to je ono što im zaista treba.
