Otkad je sveta i veka, bogataši su se već na prvi pogled razlikovali od siromašnih, što ih nikako nije činilo boljim ljudima. Njihova odeća je skupa, brendirana, deluju negovanije, a još ako žive u ogromnim vilama i voze skupe automobile, jasno je da pripadaju višoj klasi.
Sve to važi i za njihovu decu jer se takvi ljudi trude da im potomstvo liči na njih. To su klinci koji još kao bebe nose markirane stvarčice, obasuti su brdom najnovijih igračaka, kad malo porastu, kupi im se dobar telefon da im zaokupi pažnju i tako, mic po mic, svaka sitnica počne da se meri količinom potrošenog novca. Takvi mališani sigurnost stiču posedovanjem skupih stvari i zbog njih postaju materijalisti, koji sopstvenu vrednost određuju na osnovu onoga što imaju.
Ne moraju roditelji da budu izrazito situirani da bi od svoje dece napravili snobove, ima i onih manje bogatih koji se trude da potomstvo nagrade čime god stignu da bi kod njih stvorili utisak da je vredno pažnje, poštovanja i ugleda u vrtiću ili školi. Kupuje im se i šta treba i šta ne treba. A kad odrastu, na red dolaze stanovi i kola.
Dete koje izrasta u materijalistu počinje da veruje da se sva njegova budućnost krije upravo u posedovanju skupih stvari i misli da je zbog toga privlačno i prihvaćeno u društvu. Ono nije vaspitavano da radi na sebi, obrazovanju, razvijanju talenata, plemenitosti... A kasnije u životu, kada sve to treba da se pokaže, osakaćeni manjkom znanja i manira, pretvaraju se u nezadovoljne, narcisoidne i ogorčene ljude. Zašto? Zato što im se više ne ugađa i ne ispunjava svaka želja onako kako su ranije navikli. Većina materijalista suštinski nisu srećni ljudi i zbog toga vaspitavanje dece treba da bude sasvim drugačije.
Deci nije potrebno previše stvari da bi bili zadovoljni. Svako preterivanje u kupovini pravi od njih ono što ne treba. Prezasićenost vodi u osećanje da ništa što poseduju nema neku naročitu vrednost. Mnogo je očeva i majki koji svoje odsustvo kompenzuju time što deci mažu oči poklonima: ako radi kako mu se naredi - kao nagradu dobije igračku. Ako nešto pogreši - ona mu se oduzima. Za dobru ocenu u školi dobija novac, kad ostvari neku ambiciju roditelja, dobije mobilni telefon. S vremenom dete izjednačava ljubav sa posedovanjem stvari, uči da se ljubav kupuje, i to je siguran put da će postati materijalista. U odraslom dobu to neće biti izvor njegove privlačnosti, već - nesigurnosti.
Imati meru u svemu velika je stvar u životu. Ne treba ići u krajnost pa dete lišavati svega kako bi izraslo u samostalnu, kvalitetnu i odgovornu osobu. Patike i odeća svakako treba da se kupe kad su neophodni, ne moraju da budu ni najjeftiniji, ni najskuplji. I neki osrednji telefon kad za to dođe vreme. Sve spram mogućnosti, a ne u cilju dokazivanja. I lišenost može stvoriti materijalistu, jer je dete bilo željno svega. Obično se roditelji koji su imali siromašno detinjstvo svim silama trude da njihova deca ne žive kao oni nekad. I tu ume žestoko da se pogreši u vaspitanju. Ne treba ih nagrađivati i kažnjavati materijalnim dobrima, već oduzimanjem privilegija ukoliko im je ponašanje neprihvatljivo. Bolje im je zabraniti gledanje televizije, igranje video-igrica, korišćenje kompjutera, nego uskratiti njihovo posedovanje. Tako će znati svrhu stvari i neće imati osećaj da one same po sebi nešto znače ako se u njima ne uživa.
Zapamtite, važnije je sa svojim podmlatkom provoditi vreme u zajedničkoj igri, šetnji, razgovorima i raznim aktivnostima nego u čestom šopingu. Sa klincima treba ići na sportske događaje, koncerte, u pozorište, podsticati ih da treniraju i troše novac na nova, dobra iskustva. Od roditelja treba da uče kako da budu velikodušni prema drugima, šta je dobročinstvo, kako se poklanja i deli. A kada shvati važnost svega toga, neće vrednovati stvari, već ono što treba - ljude.
Stil.rs
