Tempo i brzina života koji živimo, često "zamagle" ono što bi trebalo da nam budu prioriteti u životu - ono gde smo najpotrebniji i gde smo nezamenjivi.
Nemojte se osećati usamljeno u toj spoznaji - nažalost većini ljudi je tako u ovo užurbano i stresno vreme, kada se svi borimo za posao, opstanak, svaki dinar...
Međutim, neke stvari umeju da budu itekao otrežnjujuće - da nam budu "hladan tuš" i opomena da smo zakazali na jednom od najbitnijih polja u nažem životu - kao roditelji!
Ova priča neosporan je dokaz uptavo toga - kako nekada toliko postanemo zaokupljeni stvarima koje smatramo neodložnim i bitnim, poput posla, da zbog toga trpe naši najmiliji, kojima je naša pažnja, vreme i ljubav neophodna, ma koliko zaposleni bili!
Pročitajte ovo, jer možda to bude vaš "hladan tuš"...
Čovek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog 5-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima.
SIN: "Tata, mogu li nešto da te pitam?"
OTAC: "Da, naravno, reci, šta je?"
SIN: "Tata, koliko zarađuješ na sat?"
OTAC: "To se tebe ne tiče. Decu to ne treba da zanima. Zašto me to pitaš?"
SIN: "Samo sam želeo znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?"
OTAC: "Ako već moraš da znaš , zarađujem 50 dolara na sat."
"Oh", dečak odgovori, spuštene glave…"Tata, molim te, možeš li mi pozajmiti 25 dolara?"
Otac je bio besan. „Ako je jedini razlog što me pitaš da ti pozajmim 25 dolara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu besmislicu, tada se okreni i idi u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. Ja ne radim svaki dan za takve dečje idiotarije!"
Dečak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata. Čovek je seo i postao još ljući zbog dečakovog pitanja. Kako se usuđuje pitati takva pitanja samo da bi dobio novac?! Nakon nekih sat vremena, malo se smirio pa razmislio: Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara…Stvarno ne pita često za novac… Čovek je otišao u njegovu sobu i otvorio vrata.
"Jesi zaspao, sine?“, upitao je.
"Ne, tata, budan sam", odgovori dečak.
"Razmišljao sam, možda sam bio prestrog prema tebi malopre. Imao sam težak dan i iskalio sam se na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio."
Dečak se uspravio, smešeći se. "Oh, hvala ti, tata!“, povikao je. Tada, posegnuvši ispod jastuka, izvukao je snop zgužvanih novčanica.
Kad je video da dečak već ima novac, opet se razbesneo i počeo da viče. Dečak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca.
"Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš?", planu otac
"Zato što nisam imao dovoljno, a sada imam.", odgovori dečak. "Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena? Molim te, dođi sutra kući ranije. Želim večerati s tobom."
Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oproštaj.
Ovo je samo kratak podsetnik za sve vas koji naporno radite. Ne smemo dozvoliti da vreme prolazi mimo nas, a da ne provedemo neko vreme s ljudima koji nam puno znače, koji su bliski našem srcu.
Da umremo sutra, kompanije za koje radimo će nas lako zameniti. Ali porodici i prijateljima koji ostanu za nama nedostajaćemo do kraja života.
