Ubrzan tempo života, razvoja tehnologije, načina poimanja sveta oko nas danas pravi duboke jazove među generacijama. Često smo u prilici da svedočimo kako “Milenijalci” kažu: “Vi Bumeri to ne razumete”, ne znajući da je posle Baby Boom generacije, stasale posle Drugog svetskog rata, odrasla još jedna, njihovih roditelja, Generacija X. To su svi oni rođeni između 1965. i 1985. godine, i koji su imali neko drugačije detinjstvo kojeg se sa setom sećaju.
Milenijalci imaju svoje “Milenijalce”, to su ovi iz Generacije Z, koji će se takođe smejati njihovim “zastarelim” stavovima, ali to je u redu, svako ima pravo na stvaranje svojih uspomena iz detinjstva, drugačijih, neko misli boljih, a mi neki GenX-eri mislimo ipak malo drugačije, pa se sa nostalgijom sećamo detinjstva koje je, pre svega, bilo slobodno.
Današnji roditelji, čini se, tokom vaspitanja deteta svu pažnju posvećuju i na najmanje sitnice, želeći da ona imaju savršeno detinjstvo. Međutim, deca iz osamdesetih godina prošlog veka odrasla su na skroz drugačiji način, a mnogi koji su tada bili mali govore da je bilo najlepše doba i da izrasli u vredne ljude, iako u detinjstvu nisu držani pod staklenim zvonom.
Evo koje se sve stvari razlikuju danas u odnosu na period od pre nekoliko decenija:
Deca su ostajala često sama kod kuće i po nekoliko sati dok su roditelji na poslu ili kod prijatelja i niko nije dizao buku oko toga zašto nemaju ženu da ih čuva i da im sprema. Deca su često sama pravila ručak ili obavljala osnovne kućne poslove, pa su tek onda išla u školu, dok su roditelji bili na poslu i niko nije razmišljao o tome da su im povređena prava niti da im je uskraćeno detinjstvo.
Bicikli je bila jedna od glavnih zanimacija, uvek i svuda, a kacige i zaštita na rukama i kolenima nije bila ni na kraj pameti roditeljima. Modrice na kolenima bile su skoro svakodnevne, a deca ni tada nisu prestajala da se igraju.
Deca su se vozila u automobilima, a auto-sedišta specijalno za njih nisu ni postojala. Često nisu bila ni vezana na zadnjem sedištu, a neke su roditelji držali u krilu tokom vožnje.
Bilo im je dopušteno da se igraju sa kim i koliko žele. Deca su nakon buđenja odmah odlazila napolje i igrala se dok ne padne mrak. Umesto telefona i imali su ulicu i nije bilo granice u igricama koje su smišljali.
Roditelji nisu obraćali veliku pažnju na to šta deca jedu i koliko jedu. Danas majke imaju opsesiju da deci spreme zdravu hranu, te da deca ne preteraju sa nezdravom hranom. Pre toga nije bilo.
Deca su smela da piju vodu direktno sa česme i iz baštanskog creva. Danasnje roditelje plaši činjenica da voda sa česme nije dovoljno zdrava, pa deci daju filtriranu vodu ili flaširanu. Deca po parkovima nose flašice sa vodom, a voda sa baštanskog creva ne dolazi u obzir.
Jedna od najnormalnijih stvari bila je da starija deca čuvaju mlađu. Recimo, osmogodišnje dete je čuvalo mlađeg brata ili sestru i niko nije dizao famu oko toga. Danas to ne dolazi u obzir. Samo odrasle i odgovorne osobe mogu da čuvaju decu.
Deca su na televiziji mogla da gledaju šta su htela. Često su se porodično gledali nasilni filmovi, horor i romantični filmovi. Tako da za decu nije bilo limita po tom pitanju, danas je sve to drastično drugačije.
Porodično se vozilo u fići i stojadinu bez pojaseva, petoro na zadnjem sedištu, dok su majke često na sav glas vikale da će nas dati prvom ko naiđe ako ne ućutimo.
Nije bilo mobilnih telefona, te niko nije mogao da nas zove da se vratimo kući. Jeli smo voće koje smo krali tako što smo se peli na visoke komšijske trešnje ili jabuke. Normalno je bilo padati i imati modrice i ogrebotine. Tužakanje nije bilo ni na kraj pameti, jer ako se vrate kući, igra za taj dan i izlazak napolje bili bi zabranjeni.
Kolači, štrudle, sladoledi i palačinke bili su omiljena poslastica, niko nije razmišljao na skupe čokolade. Rođendani su se pravili kod kuće, a ulica je bila rezervisna za igru, dok su od hrane mame pravile sendviče od hleba koje su deca u slast jela. Nisu bile potrebne igaonice, slatki stolovi i animatori bez čega danas bilo kakva dečja proslava ni ne počinje.
